Odmor u šumi

Prošli vikend smo proveli na kampovanju u šumama Viskonzina. Nedaleko od grada Madison nalazi se nacionalni park Mirror Lake State Park i u njemu prelepo jezero. Okruženo borovim šumama, ovo jezero je mirno poput ogledala, kao što mu i samo ime govori. Ovog prazničnog vikenda (u Americi se slavio Memorial Day, dan svih palih boraca američke vojske) po jezeru su klizili kajaci i kanui i poneki motorni čamac. Jezero je prilično plitko, tako da su motorni čamci mali, ne previše bučni, pa je bilo moguće uživati u prirodi i slušati ptice dok je kanu klizio po jezeru.

Oko jezera, kroz šumu prolaze mnogobrojne staze za šetnju. Većina staza je bila sa blagim usponom ili padom, ali su povremeno nailazili delovi koji su bili prilično strmi. Paprat, potoci, šumsko cveće pa i komarci su nas okruživali sve vreme.

Nadomak jedne staze za šetnju naišli smo na lane, skriveno u rastinju.

Iako smo mu prišli na samo par koraka, lane se nije pomerilo, niti je delovalo uplašeno. Nakon par snimaka, ne pokušavajući da ga mazimo, nastavili smo šetnju kroz šumu. Nedaleko od tog mesta, naišli smo na srnu, verovatno majku tog laneta.

Jedna od staza je vodila ka restoranu koji se uzdizao iznad jezera.

Idući ka restoranu, naišli smo na malu brvnaru, zapravo prodavnicu suvenira u sastavu restorana. Oko brvnare je bila predivna bašta.

Brvnara je imala crveno-bele karirane zavese i drvene klupe za sedenje na terasi. Nisam odolela da ne napravim par snimaka sa svih strana kućice.

Nadomak kućice bio je indijanski kanu.

I na kraju ove staze restoran...

Nakon malog dodira civilizacije ponovo odlazak u šumu... sa cvrkutom ptica iznad naših glava, i šuškanjem grančica i borovih iglica pod nogama...

Margarete

Nakon predivnog šarenila u mojoj bašti početkom aprila, nastupio je period čekanja potreban da lukovice narcisa i tulipana nakupe dovoljno hranljivih materija za sledeću godinu. To je nekih mesec dana i više kada bašta deluje zaraslo i zapušteno, ispunjena prosušenim listovima i zaostalim visokim stabljikama tulipana. Kao za inat, nastupio je i duži period svakodnevnih kiša, koje su samo usporile sušenje preostalih biljaka.
Za to vreme su se baštenski centri zašarenili različitim vrstama cveća. To je vreme kada postajem nestrpljiva da što pre uđem u baštu i zasadim nove biljke. Prošli vikend sam odlučila da napokon izvadim sve lukovice lala. Jedan od razloga su i naručene ruže koje bi trebalo da stignu ovih dana.

Bašta ispred kuće trenutno deluje prilično pusto i jedino cveće u bašti su bele margarete.

Zasađene prošle godine, prilično su se raširile, narasle i cvetale u velikom broju. Jedini problem sa margaretama je što su sklone savijanju, jer su im stabljike visoke i tanke. Ali, bez obzira na to,  imaju lep cvet koji me podseti na dolazak leta i predstojeće sunčane dane, što je dovoljno da mi ulepša dan.