Nedeljom...u iščekivanju toplih dana

Osećam da sam umorna od zime. Ove godine je bila jedna od najjačih zima u Americi. Dok gledam blogove onih koji žive u Evropi, gde prikazuju fotografije prvih izniklih visibaba, postajem još nestrpljivija. U Evropi neki već sada u februaru uveliko sade bašte, a kod nas zima nema nameru da ustupi svoje mesto proleću.

Nedostaje mi sunce i kristalno plavo nebo, sa tek ponekim paperjastim oblakom... Pristala bih i na nebo sa dosta oblaka, ali da iza njih izviruju sunčevi zraci i da je toplo.

Nedostaje mi šarenilo bašte, i cinije velikih cvetova različitih boja, koje privlače i leptire i kolibrije. 

Nedostaju mi i ruže, sa gustim laticama i slatkim, nežnim mirisom, kojima ne mogu da odolim. Prolazeći pored njih, uvek bih zabadala nos u njihove cvetove da ih ponovo, po ko zna koji put omirišem...

Nedostaju mi margarete, veselih, belih cvetova, tako obične a opet prelepe...

Iščekujem letnje dane kada ću po bašti da vijam leptire i pčele da ih fotografišem dok uzimaju nektar ili polen sa cvetova, iako imam već bezbroj fotografija.

 Pčele obožavam da pratim i posmatram šta rade. Hvatam ih u letu...

...ili zagnjurene u cvet i skoncentrisane na skupljanje polena, dok im je celo telo zaprašeno ovim žutim prahom.

Nedostaju mi oni topli dani, kada mogu širom da otvorim i vrata i prozore na kući i smejem se od ranog jutra samo zato što je napolju toplo i sunčano. Tada žurim da završim poslove po kući, da bih izašla u baštu i satima čeprkala po njoj ili ugrabila koji trenutak i zavukla se negde u hlad, u moju omiljenu, pletenu stolicu... sa knjigom ili sa vezom u rukama.

Čekam one letnje dane kada se iz bašte vraćam sa korpicom punom cveća i pažljivo ga stavljam u vaze, misleći kako će moji momci primetiti cveće čim kroče nogom u kuću, iako znam da se varam. Ali ni to nema veze jer ću ih ja bar deset puta na dan pitati kako im izgleda buket na stolu.

Ali, proleće još uvek nije na vidiku. Subota je bila malo toplija i omogućila nam je da izađemo napolje i počnemo radove u bašti. Bašta trenutno ne postoji, samo žuto-zelena travnata površina, posuta suvim, šuškavim listovima, koje vetar raznosi okolo. Čišćenje lišća, planiranje bašte i nameštanje uzdignutih leja je utrošilo naše subotnje popodne. U podrumu pod veštačkim svetlom rastu biljke paradajza izrasle iz semenki, koje sam sve naklijala misleći da neke nisu dobre i neće iznići, i završila sa skoro 200 biljaka. Tipična početnička greška, ali pouka za sledeću godinu.

Dok pravim pauze u toku dana, pokušavam da pročitam malo više o povrću koje planiram da sadim. Knjigu "Papa Jovana" sam završila i naručila novu knjigu iz biblioteke. Knjiga je o ženi koja je (greškom) izabrana da bude papa u devetom veku. Crkva je ne priznaje, dok neki stari spisi navode njeno postojanje. Priča je o inteligentnoj ženi koja je htela da se školuje, iako u srednjem veku ženama to nije bilo dozvoljeno. Na kraju je našla načina da to i uradi. Knjiga nije jedna od boljih koje sam čitala, ali je tema interesantna i naterala me je na razmišljanje. Podsetila me je da u nekim trenucima zaboravim koliko toga se promenilo naročito oko položaja žene (ne u svim zemljama, ali u nekim sigurno) i da uzimam neke stvari olako (kao mogućnost školovanja).

Nedeljom... u Kući Leptira

Ove nedelje sneg nije padao, ali je dan bio hladan, bez sunca, sa povišenom vlažnošću vazduha koja je pojačavala osećaj hladnoće.
Da bi odagnali osećaj turobnosti koji donosi ovakav dan, otišli smo u Kuću Leptira (Butterfly House), koja se nalazi u blizini naše kuće.
Kuća Leptira ili staklenik se pruža pored zaleđenog jezera i spoljašnje bašte za leptire koja je trenutno prekrivena snegom. Unutar staklenika temperatura od 30C, bujno zelenilo tropskih biljaka i leptiri koji preleću preko naših glava ili se motaju oko naših tela, nam izmamljuju osmehe. Na sve strane klinci stari od dve do šest godina. Malene glave se okreću oko sebe i pogledom prate leptire, neki od njih ushićeni ali neki i uplašeni od lepih, ali neobičnih insekata koji lete na sve strane. Vrteći se oko sebe, pokušavam da snimim leptire koji neumorno lete i neprestano menjaju pravac. Užurbano škljocam kamerom i napravim po desetak snimaka, da bih ustanovila da je na njima ostao samo zamagljeni obris leptirovih krila.

Kuća (ili bolje bašta) Leptira je mala. Dovoljno je par minuta da bi se u potpunosti prehodala. U sredini su mali vodopadi i jezerce, okruženi tropskim vrstama biljaka.

Obris leptira plavih krila uhvaćenih u letu

U brošuri koju smo uzeli u Kući Leptira piše da je leptir plavih krila Morpho peleides, sa Kostarike

Tu je i drvo plumerije koji na sebi nosi poneki beli cvet i oko njega razne vrste meni nepoznatih biljaka iz toplih krajeva.

Dok smo polako šetali, leptiri bi povremeno zastajali na listovima ili cvetovima biljaka i ja bih napokon uspela da napravim neki bolji snimak.

 Mali poštar ili Heliconius erato reductimaculata iz Ekvadora

Papirnati zmaj ili Idea leuconoe iz Malezije i Filipina

Na prozoru laboratorije u kojoj se gaje leptiri, stoji niz čaura koje su pretposlednja faza metamorfoze leptira. Pre nego što smo ušli u staklenik, održali su nam malo predavanje kako da se ponašamo. Rekli su da leptir živi nekih 5 do 6 nedelja i da izbegavamo da ih dodirnemo jer svaki naš dodir njihovih krila skida "prašinu" sa njih i skraćuje im ionako kratak život.

Kako je u stakleniku toplo i vlažno, orhideje su u svom najlepšem izdanju.
Većina orhideja su epifiti, što znači da u prirodi rastu pričvršćene za druge biljke. Koren im je u vazduhu, odakle uzimaju vodu i zato im odgovara visoka vlaga u stakleniku. U tropima često rastu na stablima drveća.

Još poneki lep cvet

Nakon obilaska ovog lepog i toplog mesta, vraćamo se kući i trudimo da održimo dobro raspoloženje u ovom tmurnom i sivom danu.

Nedeljom...

U našoj porodici, nedelja je kao i svuda dan za odmor i opuštanje... Ovog zimskog popodneva, kada sneg ponovo počinje da pada, kućom se šire mirisi nedeljnog ručka.

Okupljamo se za kuhinjskim stolom, razgovoramo i onda punih stomaka, ušuškavamo na kaučima pod toplim ćebadima. U frižideru se hladi kolač, rolat sa bananama. Moj prvi pokušaj pravljenja ovog dobro poznatog recepta.

Pre par nedelja sam pročitala knjigu "Out of Africa" (na srpskom ili hrvatskom prevedena kao "Moja Afrika"). Knjigu sam pročitala za par dana i bila pod njenim utiskom još nekoliko dana nakon toga. Knjiga je bazirana na sećanjima Karen Blixen, Dankinje koja je početkom 20-tog veka otišla u Keniju, prateći muža. Nakon razvoda ostaje na farmi kafe sama, okružena plemenima koja su tu živela i koja su joj pomagala u održavanju farme. Predivan opis Afričkog kontinenta i njenih stanovnika viđenih očima jedne strankinje.

Onda sam planirala da počnem "Papa Jovana", koju mi je najbolja prijateljica poklonila odavno i odugovlačila zbog drugih obaveza. Kada sam knjigu počela čitati, ponovo sam se zadubila u priču da sam morala da budem pažljiva kada je uzimam. Knjiga nije pisana kao prethodna, koja me je ponela i izazvala jake emocije. U ovoj knjizi su dešavanja mnogo brža kao u mnogim savremenim knjigama, ali je zanimljiva.

Danas za ručak sam kao jedan od priloga napravila zapečene makarone sa sirom i brokolima. Recept sam našla na Foodnetwork. Foodnetwork je američki kanal posvećen kuvanju.

Kada smo pre više od deset godina došli u Ameriku, moje kulinarske sposobnosti su bile za plakanje. Pokušavala sam da pravim naša domaća jela, uz objašnjenja mame i svekrve tipa "dodati otprilike" ili  "od oka", što je za mene bilo užasno konfuzno. Jedno leto, posle naporne godine na fakultetu sam počela gledati Foodnetwork. Bilo je nečeg opuštajućeg posmatrati nekog u kuhinji (pa makar i na TV) kako sprema jela, priča o začinima za koje ja nikada pre toga nisam čula ili zanimljivostima iz života vezanim za pojedine recepte. Najviše sam gledala emisije koje su vodile Giada De Laurentiis i Ina Garten.
Dok sam gledala emisije, zapisivala bih recepte i polako jedan po jedan probala da napravim...od onih najlakših do malo komplikovanijih. Prvo sam pratila recepte detaljno, pokušavajući da imam sve sastojke pri ruci. Vremenom sam svaki recept promenila, dodala ono što bih imala, izbacila ono što ne volimo i na moje oduševljenje, jelo bi bilo ukusno. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati moju porodicu ili ponekog gosta kako uživaju u jelu koje sam sama napravila. Kada sam shvatila da je kuvanje kreativno i zabavno, sve manje mi je bila obaveza a sve više uživanje.

Ovaj recept je od Ine Garten, sa Foodnetwork sajta. Neke sastojke sam izmenila, recept smanjila upola, ubacila sireve koje sam imala pri ruci (mozarella, cheddar, monterey jack) i dodala brokole.

Zapečene makarone sa sirom i brokolima

oko 200g suvih makarona
500ml mleka
3 kašike putera
1/4 šolje (od 250ml) brašna
3 šolje tvrdog sira, narendanog
1/2 kašičice soli
1/4 kašičice mlevenog morskog oraščića
malo bibera
1 i 1/2 šolje seckanih brokola

3/4 šolje mrvica hleba
2 kašike putera

Zagrejati rernu na 350F/180C
Na 2-3 kašike ulja propržiti sitno seckane brokole. Dodavati vode koliko je neophodno da se brokole skuvaju i omekšaju. Ostaviti po strani.

Skuvati makarone prema uputstvu na pakovanju i ostaviti po strani.

Ugrejati mleko i ostaviti po strani. Na blagoj vatri, u većoj posudi otopiti 3 kašike putera i na to dodati brašno. Dobro mešati i polako dodavati vruće mleko. Kuvati dok smesa ne postane gušća, poput običnog sosa. Skloniti sa šporeta i dodati tvrdi, narendani sir. Sve dobro izmešati. Dodati so, biber i morski oraščić.
U veću posudu ubaciti skuvane makarone i brokole, i dodati smesu od sira i mleka. Sve dobro izmešati i staviti u vatrostalnu posudu za pečenje.
Otopiti 2 kašike putera i na to dodati mrvice hleba i dobro izmešati. Staviti odgore na makarone. Peći na 350F/180C nešto manje od sat vremena.

U mojoj kuhinji

Danas popodne je počela vejavica. Najavljuju nam oko 15 centimetara. Čak i nekoliko centimetara u ovim brdovitim delovima nisu nimalo zabavni kad je vožnja u pitanju.

U ove zimske dane dosta vremena provodim u kuhinji. Prozori moje kuhinje su okrenuti ka južnoj strani i dovoljno je samo malo sunca da bude svetlo i toplo. Kako su neke biljke procvetale, ponekad deluje kao da je već došlo proleće.

Narandžino drvo koje sam dobila na poklon je pre nekoliko nedelja izbacilo pupoljke i sada se polako otvaraju i prvi cvetovi. Nikada do sada nisam videla cvet narandže. Miris cveta narandže me podseća na miris plumerije.

Afričke ljubičice su skoro stalno u cvatu. Prošlo leto su privlačile i kolibrija koji je dolazio u obilazak cveća na terasi. Doleteo bi do prozora u kuhinji ispod koga se nalaze ljubičice, zastao na trenutak u vazduhu dok su mu krila i dalje  neumorno mahala i onda brzo odleteo.

Pored ljubičica na prozoru su i pelceri muškatlova koje držim u tegli sa vodom da puste korenje.
Svake jeseni, kada najave prvi mraz, sačuvam nekoliko lepših muškatlova i ostavim ih preko zime u podrumu. Pre nego što ih unesem u kuću, promenim im zemlju u saksiji da budem sigurna da nema nepoželjnih buba.
U januaru i februaru počnem da otkidam pelcere muškatlova i stavljam u vodu. Kada puste korenje, sadim ih u manje saksije. Na taj način svake godine imam mlade muškatlove i čim dođe proleće iznosim ih na terasu.
Ove godine planiram da gajim i povrće. Biće to prvi put i zaista ne znam odakle da počnem. Moji momci su od dasaka napravili tri velike leje u koje ćemo ubaciti zemlju i gajiti paradajz, papriku, krastavce, poneku začinsku biljku, neven, lavandu...  Najveći problem su mi jeleni, kojih ima dosta u ovom delu Mizurija. U našem naselju ograde nisu dozvoljene i jedini način da zaštitim moju baštu je da podignem malu ogradu oko leja, i preko toga zategnem plastičnu mrežu.

Decembar i januar su mi neuobičajeno brzo prošli. Obično mi se januar oduži i ne mogu da sačekam proleće i lepo vreme. Ovog puta nisam imala taj problem... možda zato što sam radila ručne radove...

Okrugli podmetač sam radila bez šeme, isprobavajući različite bodove. Napravila sam nekoliko i jedan ostavila sebi. Šemu sam zapisala ali ovih dana treba da napravim bar još jedan podmetač da bih proverila da li je sve korektno. Nadam se da ću u jednom od narednih postova postaviti ovu šemu.

Kada sneg počne da veje, ne mogu da odolim da ne napravim neki kolač, slano pecivo, hleb... Hleb ne kupujemo već nekoliko godina, nego ga pravim tri do četiri puta nedeljno. Ponekad se desi da kupimo hleb i onda ga stalno upoređujemo sa domaćim hlebom. Godinama sam koristila recept za hleb koji sam dobila od prijateljice. Recept je odličan i veoma jednostavan jer se mesi u mašini za hleb, a ispeče u rerni. Onda smo se zasitili tog hleba i probala sam neke druge recepte.

Na blogu Down to Earth sam naišla na recept za hleb, koji je objavljen 2006.godine u New York Times. Hleb je sjajan. Jedini je problem što testo mora da odstoji bar 12 sati, tako da ako se ne setim da hleb zamesim uveče, moram nešto drugo da napravim. Recept ću prevesti i napisati ceo proces ako neko želi da proba. Za pečenje je obavezna posuda koja se zove "dutch oven" ili metalna posuda sa poklopcem.

 "Dutch oven", posuda u kojoj se peče hleb


Hleb

3 šolje (od 250ml) brašna
1/4 kašičice suvog kvasca
1 + 1/2 kašičice soli
400 ml vode

U veću posudu pomešati brašno, kvasac i so i dodati vodu. Dobro izmešati, pokriti celofanom, pa običnom kuhinjskom krpom i ostaviti da odstoji 14-18 sati. Ponekad je dovoljno ostaviti i 12 sati. Ako su se na površini pojavili mehurići testo je spremno. Ja obično zamesim testo uveče pred spavanje i sledeći dan oko podne ga pečem.

Nakon 12 i više sati, izvaditi testo iz posude i staviti na podlogu posutu brašnom. Testo će biti prilično lepljivo i treba dodati brašna samo toliko da se testo ne lepi za prste. Premesiti testo par puta (bukvalno ga preklopiti par puta), pokriti ga celofanom i krpom i ostaviti oko 15 minuta.
Nakon 15 minuta ponovo premesiti testo i oblikovati kao loptu. Uzeti pamučnu kuhinjsku krpu, posuti brašno po njoj i rasporediti ga tako da bude debeo sloj brašna na krpi. Jako je važno da se stavi dovoljno brašna, jer je testo prilično lepljivo i kada naraste zalepiće se za krpu. Staviti oblikovano testo na jedan deo krpe i drugim delom ga poklopiti (i taj deo krpe mora da se pospe brašnom) i ostaviti 2 sata da naraste.
Pola sata pre nego što je testo spremno, uključiti rernu na 420F/215C i odmah ubaciti posudu sa poklopcem da se zagreva. Kada je rerna spremna rukavicama (PAŽLJIVO!) izvaditi posudu iz rerne, skloniti poklopac i ubaciti testo iz krpe u posudu za pečenje (polako uzeti testo sa krpe,u slučaju da se zalepilo).  Malo prodrmati posudu (rukavice su obavezne!) da se testo rasporedi, poklopiti posudu i peći oko 30 minuta. Nakon 30 minuta, skloniti poklopac sa posude i posudu vratiti u rernu. Peći još nekih 10 do 15 minuta u otvorenoj posudi ili dok korica ne dobije braonkastu boju.
U receptu na sajtu se preporučuje temperatura rerne od 450F/230C ali kod mene je 420F/215C bilo dovoljno.
Kada je hleb pečen, izvaditi ga iz posude i ostaviti da se ohladi.
Posuda za pečenje će biti jako, jako vruća i važno je ne zaboraviti koristiti rukavice.

 Sveže ispečen hleb ima krckavu koricu dok je unutrašnjost šupljikava i meka

Svežem hlebu, tek izvađenom iz rerne je teško odoleti...