5/22/2014

...


Prošle nedelje sam propustila da napišem uobičajeni post "Nedeljom...". Kao i svako ko ima ikakve veze sa Srbijom, Bosnom i Hrvatskom, i ja sam provela vikend prateći vesti o poplavama. Nisam imala volje za pisanje, niti je bilo vreme za pisanje o bašti i drugim sitnicama. Nisam mogla postavljati slike moje bašte u kojoj sve raste, dok je bašta mog brata bila pod vodom a hiljade drugih bašti i kuća nestalo u bujicama. Emocije su nadošle i išle od tuge, preko osećaja bespomoćnosti do divljenja hrabrim ljudima... Svaki sat je donosio neku drugu emociju...

Kad se jednom odseliš i počneš da se seliš iz zemlje u zemlju, osećaš da više nigde ne pripadaš. Kao pripadaš, ali nikada više u potpunosti. Svaka zemlja u kojoj si živeo ostavi nešto u tebi da te pomalo veže za taj deo i kada čuješ ružnu vest, saosećaš sa ljudima koji su tamo. Setiš se predela, situacija koje si prošao, nekih finih ljudi i rastužiš se što ih je nešto loše zadesilo. Ali ipak, jedan delić tebe ostane zauvek vezan za predeo u kome si odrastao. Nešto jako te veže za deo zemlje u kome si napravio prve korake, prve zvrcalice, stekao prve prijatelje... I kada čuješ da se tamo nešto loše dešava, ma gde bio u tom trenutku, u mislima si ponovo u predelu gde si odrastao. Počneš da se nestrpljivo vrtiš, da sediš ispred kompjutera i pored telefona, iščekujući neku novu vest i potpuno zaboravljaš na sve planove koje si dan ranije napravio. Opet si tamo kao da nikada nisi napustio to tlo.

I sve te vesti...Toliko tužnih vesti i fotografija da ti se srce stegne. Ali i lepih vesti... o ljudskoj dobroti, požrtvovanosti, izdržljivosti za koju sam počela da sumnjam da više postoji nakon sve te patnje kroz koju ti ljudi godinama prolaze. I ponadam se da možda ide nabolje za sve te ljude jer se probudilo neko lepo osećanje u svoj toj muci, da će se ljudi okrenuti jedni drugima i početi da pomažu i zaboraviti na gluposti. I većina njih jeste. Ali onda počinjem da slušam jednu po jednu ružnu vest: lokalni moćnici koji se pojavljuju da bi se slikali za novine kada je sve završeno. Ne mogu i neću da razumem ljude koji su već toliko zaradili na tuđoj muci i opet ne staju. Zar negde u nekom maleckom delu srca ne osećaju tu tugu i patnju koja je stisla toliko ljudi?

I pitam se zašto sam se uopšte nadala da nešto može biti bolje? Ali kako kažu, nada je ono što umire poslednje. Znam da moram da se okrenem onom lepšem i to primetim, jer to zaslužuje moju pažnju. Moram sebe da podsetim na svu tu ljudsku nesebičnost i dobrotu, jer je to ono što na kraju pamtimo. Ponosna sam na mog brata koji je išao da diže nasipe oko Save, na moju najbolju prijateljicu koja je ovu zimu jedva pregurala ali je ipak dala onoliko koliko je mogla, na sve one ljude koje znam i koje ne znam, koji su pomogli koliko god su mogli, iako sami nemaju previše.

Ja nemam rešenje, niti se išta pitam. Pomogla sam onako kako sam mislila da je najbolje i znam da život teče dalje. Morala sam da napišem ono što osećam u ovom trenutku i svim srcem se nadam da će ti ljudi koji su odvojeni od svojih domova, ponovo stati na svoje noge, izboriti se za sebe i da će im bar jedan deo pomoći biti uručen.


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...