Praznici

Decembar je pri kraju i dolazi Nova godina. Godina je nekako proletela.

Već sredinom novembra sam počela da dekorišem kuću za novogodišnje i Božićne praznike. Ove godine sam želela da imamo pravu jelku u kući, da cela kuća zamiriše. 

Kada naiđu ovi zimski praznici, uvek tražim ideje za dekoraciju. Prelistvajući stari broj Victoria časopisa, naišla sam na članak o ukrasima koje proizvodi nemačka kompanija Inge-Glas. Ukrasi su me podsetili na one ukrase koje smo nekada davno brat i ja stavljali na jelku.

Slike su iz časopisa Victoria Novembar Decembar 2010.godine

Kako su dovoljne sitnice da nas vrate u detinjstvo i podsete na lepe trenutke... Gledajući slike odlutala sam u prošlost. Brat i ja nismo imali puno ukrasa. Nama su bili lepi. Sećam se da su bili strašno krhki. Morali smo da pazimo kako ih stavljamo jer čim bi koji ispustili, razbio bi se u paramparčad. Svaki je bio uvijen u tanki papir i imao je odgovarajuće mesto u kutiji. 

Sećam se da smo nakon praznika ukrase vraćali u kutiju i mama je kutiju ostavljala u gornje delove ormana. Jedne godine kada sam kao i obično švrljala po ormanima, tražeći nešto novo što bih mogla iseći i prekrojiti (uglavnom sa neuspehom), dohvatila sam neku kutiju i pokušavajući da saznam šta je unutra, dobro je prodrmala. Kada sam bolje pogledala, videla sam da je kutija sa ukrasima. Otvorila sam kutiju i videla da sam razbila jedan ukras. Brzo sam vratila kutiju nazad.
Ono malo ukrasa što je na kraju ostalo, nasledio je moj brat, ali su se ukrasi tako krhki jedan po jedan polako razbijali, dok kutija nije ostala prazna.

I naravno kada se približi Nova godina i Božić, počinje i pravljenje kolača. Pokušavam da nađem recepte starih kolača: vanilica, šapica, medenjaka... Moj sin ih voli, a mene podsete na moje detinjstvo.

Moja baba sa mamine strane je pravila najbolje šapice koje sam ikada jela. Bile su sa medom i što su duže stajale, bivale su sve bolje. Pred svaki Božić odlazila bih kod nje i ona je uvek imala spremne šapice i to samo za mene. Na žalost, kako to često biva, recept nije niko zapisao i sada možemo samo da uzdišemo i pričamo kakve su dobre šapice bile.

Iako pokušavam da se setim ljudi i događaja iz detinjstva, to su samo momenti koje pamtim, retko kada nešto više. Volela bih da imam bar te stare recepte kolača da me kada ih napravim, za trenutak vrate u detinjstvo.

Nedeljom... kroz vinograde Mizurija i na farmi voća

U subotu smo ponovo išli do farme voća. Ovog puta sam ponela kameru da snimim vinograde.
Ovaj deo Mizurija je jako lep. Po brdima su razbacane kuće sa ogromnim travnatim površinama, vinogradi, šume, njive... Podseća me na Vojvodinu i Francusku.

Pogled sa farme voća...

Višnje i borovnice...

Borovnice su načičkane ali još uvek ima dosta nezrelih plodova...

Uljana repica...

Na našoj maloj "farmi" su sazrele prve paprike (ranije vrste)...

Paradajz formira plodove...

Danas je i poslednji mladi krompir izvađen. Za ručak su pored krompira na trpezi bili i po koji luk, paprika i bosiljak.

Na terasi je posađeno cveće u drvene saksije koje je moj sin napravio. Dve puzavice (pandorea), petunije, muškatlovi...

Nedeljom...o svemu pomalo

Kod nas se svakodnevno smenjuju sunce i kiša. Trava je prepuna pečuraka. Ponekad dok šetam po naselju nailazim na velike, bele pečurke koje se izdižu na travnjacima. Ne znam koliko će to odgovarati povrću jer su se po listovima paradajza već pojavile tačkice, izazvane gljivicama. Ovaj vikend smo isekli nekoliko biljaka paradajza, jer deluje da nemaju dovoljno sunca i da se guraju u drvenim uzdignutim lejama. Topole oko našeg dvorišta su suviše visoke i onemogućavaju da sunce dođe do biljaka.
Prošle nedelje smo jeli prvi grašak iz naše bašte ali kako ga nije bilo puno, danas je sav obran. Krompirići su ponovo bili na trpezi i ostalo nam je još samo malo. Čim dođe lepo vreme povrće kupujemo na obližnjoj farmi, gde je sve sveže i prilično jeftino, ali je nekako pravo uživanje pojesti nešto iz naše bašte.
Bašta sada deluje pomalo pusto jer je salata izvađena, paradajz proređen, i grašak obran, a cveće gajeno iz semena još nije procvetalo.
Moj prošli post u kome sam napisala da jeleni nisu ništa dirali od cveća koje sam posadila u prednjoj bašti bilo je prevremeno radovanje. Pojeli su pupoljke ruža koje sam slikala i ehinaceu, kao i virak za koji kažu da ga jeleni ne jedu. Ovih dana sam pravila domaće sredstvo kojim sam isprskala sve biljke u prednjoj bašti (recept sam našla na jednom blogu) i zaista se nadam da će bar malo odbraniti cveće od napornih jelena.

Na terasu smo stavili drvene saksije koje je moj sin napravio i ja ih prefarbala. Za saksije su zakačene drvene letvice koje daju malo više privatnosti. Ovo je prvi veći projekat mog sina i veoma sam ponosna na njega jer je sve uradio baš kako sam zamislila. Saksije treba da napunim zemljom i zasadim biljkama.

Cveće na terasi je sve bujnije i šarenije.

Ove subote je bila moja prva 10km trka. Nisam bila među prvima, ali ni među zadnjima, i istrčala sam celu rutu, što nije loše za mene koja sam prevalila 40-tu i nikada nisam bila neki sportista. Trka mi je bila motivacija da trčim redovno, što me uvek mrzi.

Popodne nakon trke smo otišli do jedne farme na kojoj smo brali borovnice i višnje. Farma se nalazi na oko sat vremena od našeg predgrađa. Na putu do nje smo vozili kroz delove gde su krivudavi putevi prolazili kroz šume ili poljane, sa razbacanim vinogradima na obližnjim brdima. Mizuri je poznat po vinu i ovo je bio prvi put da smo obišli taj deo. Kameru nisam ponela jer nisam ni očekivala tako divan pejzaž.

Farma na kojoj smo brali voće je poput farme voća u Ajovi na koju smo rado odlazili. Na ovoj farmi gaje: borovnice, maline, jagode, višnje, breskve... Kako smo došli prilično kasno, bili smo skoro sami u voćnjaku. Farme gde sami beremo voće obično imaju deo gde se javimo vlasnicima ili onima koji tu rade, dobijemo posude i objašnjenje u kom delu farme se trenutno bere voće. I onda odatle sami šetamo po farmi i biramo voće. Na kraju platimo ono što smo nabrali. Za nas koji živimo u predgrađima ili gradovima, to je kao izlet u prirodu. Svež vazduh, uz cvrkut ptica i lagana šetnja kroz prirodu uvek prijaju.
Kako sam imala samo telefon, ovo su neke od slika farme, koje ne mogu da dočaraju kako farma zaista izgleda u prirodi...

Maline...

Neka od stabala višanja...

Deo farme na kojoj su maline koje tek cvetaju...

Žbunovi borovnica koji su još mladi ali imaju lepe, krupne plodove...

Sigurna sam da sledeći put neću krenuti do farme bez prave kamere...

Nedeljom...o prednjoj bašti i povrću

Prošle godine kada smo se uselili u ovu kuću, cela prednja bašta je bila u kamenju, sa ponekom žbunastom ružom i šimširom pored garaže. Tek kada smo uklonili kamenje i šimšir, videla sam koliko ima prostora za cveće i da me čeka dosta posla. Na žalost veliki izazov su jeleni koji ne štede ni jednu baštu u komšiluku, tako da je svuda posađeno uglavnom žbunje i tek poneko cveće. Ove godine sam u prednjoj bašti posadila nekoliko žbunastih ruža, kadivice, virak, margarete, božure, hortenzije i neke trave. Za sada jeleni nisu dirali nijednu biljku. 

Jedan deo kamenja je ostavljen pored kuće, dok je sve ostalo sklonjeno i dodata je zemlja i malč. Sa obe strane uz ćupriju se pruža široki pojas kamenja, koji mi ne sviđa ali ga zbog erozije zemljišta ne bi trebali uklanjati.

U dvorištu iza kuće sam nastavila da sadim cveće i to uz samu šumu.

Prvi mladi krompirići su zamirisali u našoj kuhinji... Posadili smo 5-6 kućica i do sada izvadili dve kućice krompira. Pored krompira ove nedelje je svaki dan na trpezi zelena salata, koja polako prelazi ali je i dalje ukusna, kao i mladi luk koji obično dodajem u omlet ili kao dodatak salati od paradajza.

Od tri višnje koje su ove godine posađene, samo jedna je uspela da održi par plodova koje i dalje napaduju insekti.

Interesantno je da iako volim biljke i da provodim vreme u bašti, nikada do sada nisam gajila povrće. Divan je osećaj sići dole u baštu i nabrati nešto sveže i servirati za ručak ili večeru, ili poslužiti goste nečim što smo sami gajili.