5/29/2014

Šareni kukičani pokrivač


Završila sam kukičani pokrivač za moju nećaku. Kada sam ga stavila na terasu da ga slikam, prosto sam poželela da ga zadržim za sebe. Međutim, kada sam pomenula mojoj maloj gospođici, odlučno je rekla da ne mogu. Čini mi se da ću morati napraviti jedan pokrivač i sebi.

Pokrivač je rađen kao veliki granny square.



























5/27/2014

Šetnja kroz baštu nakon kiše

Cela prošla nedelja je bila topla tako da je u bašti sve bujno i zeleno. Juče je pala dobra kiša, tako da jutros nisam morala da je zalivam, nego samo prošetam i proverim da li su biljke zdrave. Krompir i paradajz polako napreduju...

Salata je već velika i polako je vadim i pravim mesta za drugo povrće. Pre dve nedelje je zasađena i vinova loza. Između čokota loze sam ubacila paradajz, papriku i krastavce da popune prostor.


Paradajz je izbacio prve cvetove.


Grašak uveliko cveta i polako stvara i mahune.
























Borovnice polako sazrevaju...



Primetila sam da mojoj bašti nedostaju boje, pa sam počela da sadim i cveće. Posadila sam mačju nanu koju jeleni izbegavaju a ja je volim u buketima. Prilično brzo se širi, cveta dva puta u toku leta i privlači pčele.

Procvetala je i prva ruža. Jedna od onih koje sam prebacila iz prednjeg dvorišta, gde su je jeleni toliko jeli da sam prošle godine uspela samo jedan pupoljak da uberem i vidim koje je boje.

Oleander na terasi je u punom cvatu.

Na terasi je malo šarenije, jer petunije uveliko cvetaju.


Kako mi je nedostajalo šarenilo, na terasi sam pored cveća dodala detalje različitih boja.























Za moju omiljenu fotelju sam sašila cvetne jastuke. Prvi put sam probala da iskukičam ivicu šivenog jastuka. Prilično je jednostavno i oduševljena sam koliko je taj mali detalj ulepšao ceo jastuk.























I napokon prvi buketi cveća iz moje bašte...





5/22/2014

...


Prošle nedelje sam propustila da napišem uobičajeni post "Nedeljom...". Kao i svako ko ima ikakve veze sa Srbijom, Bosnom i Hrvatskom, i ja sam provela vikend prateći vesti o poplavama. Nisam imala volje za pisanje, niti je bilo vreme za pisanje o bašti i drugim sitnicama. Nisam mogla postavljati slike moje bašte u kojoj sve raste, dok je bašta mog brata bila pod vodom a hiljade drugih bašti i kuća nestalo u bujicama. Emocije su nadošle i išle od tuge, preko osećaja bespomoćnosti do divljenja hrabrim ljudima... Svaki sat je donosio neku drugu emociju...

Kad se jednom odseliš i počneš da se seliš iz zemlje u zemlju, osećaš da više nigde ne pripadaš. Kao pripadaš, ali nikada više u potpunosti. Svaka zemlja u kojoj si živeo ostavi nešto u tebi da te pomalo veže za taj deo i kada čuješ ružnu vest, saosećaš sa ljudima koji su tamo. Setiš se predela, situacija koje si prošao, nekih finih ljudi i rastužiš se što ih je nešto loše zadesilo. Ali ipak, jedan delić tebe ostane zauvek vezan za predeo u kome si odrastao. Nešto jako te veže za deo zemlje u kome si napravio prve korake, prve zvrcalice, stekao prve prijatelje... I kada čuješ da se tamo nešto loše dešava, ma gde bio u tom trenutku, u mislima si ponovo u predelu gde si odrastao. Počneš da se nestrpljivo vrtiš, da sediš ispred kompjutera i pored telefona, iščekujući neku novu vest i potpuno zaboravljaš na sve planove koje si dan ranije napravio. Opet si tamo kao da nikada nisi napustio to tlo.

I sve te vesti...Toliko tužnih vesti i fotografija da ti se srce stegne. Ali i lepih vesti... o ljudskoj dobroti, požrtvovanosti, izdržljivosti za koju sam počela da sumnjam da više postoji nakon sve te patnje kroz koju ti ljudi godinama prolaze. I ponadam se da možda ide nabolje za sve te ljude jer se probudilo neko lepo osećanje u svoj toj muci, da će se ljudi okrenuti jedni drugima i početi da pomažu i zaboraviti na gluposti. I većina njih jeste. Ali onda počinjem da slušam jednu po jednu ružnu vest: lokalni moćnici koji se pojavljuju da bi se slikali za novine kada je sve završeno. Ne mogu i neću da razumem ljude koji su već toliko zaradili na tuđoj muci i opet ne staju. Zar negde u nekom maleckom delu srca ne osećaju tu tugu i patnju koja je stisla toliko ljudi?

I pitam se zašto sam se uopšte nadala da nešto može biti bolje? Ali kako kažu, nada je ono što umire poslednje. Znam da moram da se okrenem onom lepšem i to primetim, jer to zaslužuje moju pažnju. Moram sebe da podsetim na svu tu ljudsku nesebičnost i dobrotu, jer je to ono što na kraju pamtimo. Ponosna sam na mog brata koji je išao da diže nasipe oko Save, na moju najbolju prijateljicu koja je ovu zimu jedva pregurala ali je ipak dala onoliko koliko je mogla, na sve one ljude koje znam i koje ne znam, koji su pomogli koliko god su mogli, iako sami nemaju previše.

Ja nemam rešenje, niti se išta pitam. Pomogla sam onako kako sam mislila da je najbolje i znam da život teče dalje. Morala sam da napišem ono što osećam u ovom trenutku i svim srcem se nadam da će ti ljudi koji su odvojeni od svojih domova, ponovo stati na svoje noge, izboriti se za sebe i da će im bar jedan deo pomoći biti uručen.


5/15/2014

Botanička Bašta

Prošle godine smo prvi put išli u Botaničku Baštu u St.Louis. Bio je avgust. O toj poseti sam pisala u januaru ove godine (ovde).

Prošli vikend smo ponovo otišli da vidimo kako bašta izgleda u proleće. Doduše, još jedan veliki razlog je bio i sladoled. U okolini Botaničke Bašte nalazi se deo grada naseljen Italijanima i moji momci su hteli da probaju gelato. Tako da je ovog puta inicijativa da se ide u baštu potekla od muške strane.

Bez puno reči šetnja po Botaničkoj Bašti...




Kuća na ulazu u Botaničku Baštu koja je ranije bila rezidencija direktora bašte.

Mauzolej ili kapelica u kojoj je sahranjen Henry Shaw, engleski biznismen koji je kuću i baštu ostavio na raspologanju gradu.



Country house ili seoska rezidencija koja je na samo par stotina metara udaljena od glavne kuće (koja nije otvorena za posetioce).

Ovog puta je seoska rezidencija bila otvorena. Henry Shaw nije imao porodicu, niti naslednike i živeo je u ovoj kući sa poslugom i pomoćnicom koja se starala o njemu.


Spavaća soba u kojoj su cvetne tapete.






 Japanska bašta koja je uvek smirujuća...






 U jezeru japanske bašte su ribe koje posetioci vole da hrane i koje su uvek atrakcija za decu.























Ribe su prilično uhranjene...

 Same se približavaju mostu i otvaraju usta, očekujući hranu...



 Deo bašte u kojoj se nalazi vinograd ali i povrtnjak...























Nakon šetnje po bašti, svratili smo na gelato da se rashladimo...

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...