Kanada...put od Vankuvera do Vistlera (prvi deo)

Prošle nedelje je bio proletnji raspust za decu. Cela nedelja bez škole i domaćih zadataka. Došlo je vreme odmora i krenuli smo na sever Amerike, ka Kanadi. Nisam se zaželela snega, ali put je bio odavno zakazan i želela sam da vidim Kanadu. Put je vodio preko Salt Lake City do Britanske Kolumbije i grada Vankuvera (Vancouver) na zapadnoj obali Kanade. Ovo je prvi put da smo posetili ovu veliku, hladnu državu. Cilj puta je bilo malo mesto Vistler (Whistler), jedno od skijališta na kome su se 2010. godine održale Zimske Olimpijske Igre, kada je Vankuver bio domaćin igara. Od Vankuvera do Vistlera ima oko 2 sata vožnje kolima.

Na putu za Vistler, prošli smo kroz uži centar grada Vankuvera jer je put vodio baš tuda, iako smo očekivali da ćemo ići oko grada. Pre ulaska u deo sa soliterima, prošli smo kroz ulice načičkane kućama koje su neka kombinacija američkih i evropskih kuća. Dvorišta podsećaju na Evropu, jer imaju ograde u prednjem dvorištu. U američkim predgrađima Midvesta se retko vide ograde ispred kuća i često se koriste samo u dekorativne svrhe. U ovom gradu ograde su celom dužinom obrasle rastinjem i štite kuće od radoznalih pogleda pešaka. Tuje i žive ograde su često tako visoke da se samo vide krovovi kuća. Na žalost nisam uspela da napravim ni jedan snimak ovih zanimljivih naselja.

Pri samom izlasku iz Vankuvera zastali smo da obiđemo Capilano Suspension Bridge Park, park u kome se nalazi viseći most. Glavni most je dugačak oko 140m i visi iznad brze rečice na nekih 70m visine. Oko njega, u šumi se nalazi kompleks malih mostova, i nešto nalik kućicama na drvetu.

Pogled s mosta je dovoljan da izazove klecanje kolena. Most se pri hodu ljulja i to najviše na sredini. Okolo mosta se uzdižu visoki, stari četinari (Douglas fir ili duglazije) koji skoro ne propuštaju svetlost do tla, tako da u senci ovog drveća uspevaju najviše mahovina i paprat. U parku je velika vlažnost i prilično hladno. Iako je temperatura bila iznad nule, osećaj je bio takav kao da je napolju jako, jako hladno.

Nakon obilaska mosta, nastavili smo da putujemo u pravcu Vistlera. S naše leve strane se pružao deo okeana i mala razbacana ostrva zarasla četinarima a s desne stene stenovite planine.

Pored puta su stajali znakovi da se u pojedinim delovima nalaze medvedi... i da se ne hrane. Podsetnik da je ovo ipak prava divljina.

I na kraju puta Vistler...