Svako jutro čim ustanem i dođem u kuhinju, odmah otvorim balkonska vrata ka našem dvorištu. Zapahne me svež vazduh i zvukovi koji nagoveštavaju da se sve oko mene budi i da počinje novi dan. Ptice se oglašavaju, čuje se se šuštanje grančica u šumi iza našeg dvorišta, i već znam da se veverice vijaju. Nakon što ispratim mog sina u školu, obuvam stare, iznošene japanke i krećem u šetnju kroz moju baštu. Pregledam biljke kako izgledaju, sklanjam sa njih gusenice koji ih je tako puno da ne znam kako ću sa njima da se izborim i na kraju zalivam baštu jer su dani topli a naše dvorište na južnoj strani.
.JPG)
Gusenica na borovnici koju sam slikala i nisam ni primetila dok nisam obradila sliku za blog
Kako je sunce još nisko, zraci se probijaju kroz krošnje drveća i bacaju svetlosne krugove po mojoj bašti i travnjaku.
Vazduh je ispunjen vlagom koja dolazi iz šume i uvek me podseti na detinjstvo i leta provedena u tetkinoj vikendici. Bila je to skromna vikendica, u blizini reke Drine, sa dve sobe i garažom koja je služila kao kuhinja. U vikendici nije bilo struje, a vodom se snabdevalo pomoću ručne pumpe u dvorištu. Ispred vikendice se uzdizalo veliko drvo ispod čije ogromne krošnje je stajao drveni sto sa klupom, koji je u stvari bio mesto gde se ručavalo. Donji sprat vikendice se sastojao od jedne male sobice u kojoj su spavali tata i teča, dok je ceo gornji deo bila jedna velika soba, u kojoj smo spavali brat i ja sa mamom i tetka sa njenom decom. Terasa je služila kao spavaonica kada su noći bile vruće.
Šator pored paradajza i krompira...moj sin je postavio šator preko vikenda
Svako jutro kada bi sišli sa sprata i sedali na drvenu klupu, osećao se miris šume. Po travi se caklila rosa i ptice su započinjale svoju jutarnju pesmu. Garažna vrata su se širom otvarala i na malom plinskom šporetu kuvala se kafa i doručak. Ja sam volela da spavam duže i obično bih ustajala kada je pola njih već otišlo na pecanje. Ako bi uspeli da nešto upecaju imali bi dobar ručak, ako ne, već bi nešto drugo bilo spremano.
Za moje starije rođake i mog malog brata, pa i mamu, pecanje je bilo jedno od omiljenih aktivnosti. Nekad bih i ja odlazila na pecanje, ali mi je bilo dosadno jer sam morala ćutati i sedeti satima. Najviše sam mrzela kad mama nije išla sa nama. Naši stariji rođaci bi iskoristili tu priliku i dok bi nas vodili kroz šumu do mesta gde se peca, uz put bi se sakrivali. Potrčali bi i nestajali iza nekog drveta. Brat i ja bi nastavljali utabanom stazom uplašeno se okrećući oko sebe. Onda bi se odjednom naši rođaci pojavljivali iza nas i plašili nas. Naravno, ja sam se redovno žalila, nakon čega je tetka grdila i pretila ali ništa nije pomagalo.
Moja aktivnost je bilo čitanje i to često kaubojskih romana koje su naši rođaci imali na tone. Naravno, uz to sam često njuškala po travi i brala cveće, i uopšte gnjavila se kako se samo gnjavi na odmoru.
Dan je brzo prolazio i predveče kada bi već polako zahladnelo, svi bi se povukli u garažu i pod svetlošću lampe ušuškali u kamperske stolice. Čim bi se spustio mrak, iz šume su se čuli zvuci noćnih ptica i kako nije bilo struje, naša jedina zabava bile su partije karata. Te igre nisu bile obične igre tablića, nego komične pozorišne predstave u kojoj su glavni glumci bili odrasli i to naš tata i tetka, njegova starija sestra. Nekad bi se veče odužilo i svi bi mirno igrali karte do ponoći, ali nekad se nakon par partija karata igra naglo završavala. Iako smo morali ranije na spavanje, taj deo je bio naš omiljeni deo večeri. Tetka i tata bi se posvađali optužujući jedno drugo da varaju i dramatično bacali karte i napuštali igru. Svi smo sumnjali da u stvari oboje varaju. Drama bi obično poticala od onog ko je u tom trenutku gubio i bio nemoćan da čak i varanjem pobedi.
Jedini je teča bio nezainteresovan za karte i sedeći negde u uglu, pušio i mirno posmatrao igru. Tek kada bi se zakuvalo, blagim glasom je smirivao zaraćene strane. Mi deca smo se uvek smejuljili jer nismo mogli da verujemo da se odrasli brat i sestra mogu tako posvađati i to zbog partije karata. Ali za njih dvoje kao da je vreme stalo i ponašali su se kao deca.
Teča je gajio voće, pčele i na ulazu zasadio malu šumu, koja je odvajala vikendicu od puta i davala njenim stanovnicima privatnost. Bilo je to skromno i obično mesto, ali tako šarmantno i urađeno sa ljubavlju.
Od detinjstva nisam posetila to mesto, ali kad god ujutro izađem u moju baštu, okruženu šumom, mirisi i zvuci me vrate u taj deo sveta.
Prvi cvetovi graška...
U mojoj bašti sve polako napreduje, ali je počela i borba sa insektima i gusenicama. Posađena je paprika, iznikle biljke krastavaca i tikvica, grašak izbacuje prve cvetove... Ostaje da se posadi vinova loza.
Ovog vikenda smo usporili sa radovima u bašti i prošetali do Botaničke Bašte u gradu. Tamo je sve oživelo, procvetalo, zamirisalo. Ali o tome u nekom drugom postu...