Proleće je na izmaku i s nestrpljenjem očekujem moje omiljeno godišnje doba. Iako se uvek radujem proleću i prvim toplim, sunčanim danima, prvim izniklim ljubičicama, leto je godišnje doba kome se uvek najviše radujem.
U kuhinji se šarenilo od cveća koje sam brala po naselju...
Svaki dan se iz kuhinje čuje glas "kukafice", sata na zidu koji otkucava sate po nekom svom rasporedu, poput pop Ćirinog sata iz moje omiljene knjige...
"... - Oho! - čudi se pop Spira. - Kol'ko to izbi? - Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest...morate uvek pet opcigovati - veli pop Ćira - pa je onda taman toliko sati.
- Pa pre ste opcigovali četir -
- The, pre onako, a od nekog vremena ovako. Sad ovako počo pa šta mu znate? - veli pop Ćira..."
Tako i naš sat. Kad god ga čujemo da otkucava ceo čas, uvek dobro pogledamo gde su kazaljke, jer znamo da je oman'o. Doduše, bar nas upozori da će za nekih 45 minuta biti na primer 5 sati.
Orhideje su ove godine napokon bile načičkane cvetovima, i to su uglavnom bile zaostale grane, iz kojih su isterali novi izdanci.
Kad dođe proleće, počinje i obilazak rasadnika.
i uređenje terase i bašte...
Ove godine jeleni nisu poštedeli puno biljaka u prednjoj bašti. Pored ruža, koje ne mogu da procvetaju, jer im pojedu pupoljke, sada jedu i hortenzije, virak, a probali su i listove margareta, kada su iznikli. Zbog toga su moji momci napravili drvene saksije za terasu, da bar tu imamo šarenila. Ali, kako nam divljina ne da predaha, veverica se okomila na saksije i svaka dva tri dana, izbaci zemlju iz neke saksije. Verovatno pokušava da sakrije hranu za zimu. Da ne preskočim da pomenem da se cela porodica veverica uselila na krov garaže i kuhinje, da se gušteri redovno sunčaju na terasi...
Nikada do sada nisam živela u delu gde je divljina nadomak praga kuće. Iako odrasla na selu, jedine divlje životinje su bili miševi po kotobanjama i zmije koje bi mi nekad preprečile put na ulazu u dvorište, ali i to je bilo samo par puta.
Ali, leto je tu, i to je najvažnije...