Cela nedelja nam je bila topla, prava prolećna, sem možda ponedeljka. Kako dolazi sve lepše vreme (doduše za sutra nam najavljuju mraz), odlučila sam da sredim terasu na kojoj često vikendom sedimo i odmaramo, jedemo... Terasa je zaštićena od pogleda komšija i gleda na šumu. Naša kuća je stara oko 20-tak godina i prethodni vlasnici nisu preterano vodili računa o dvorištu i prostoru ispred kuće. Tako je i drvena terasa bila zanemarena, što se videlo na svakom koraku: po koja daska je bila već trula, boja kojom je terasa ofarbana ispucana. Trule daske su zamenjene i ove nedelje terasa ofarbana.
Iako sam kupila par pakovanja lukovica narcisa, nisam uspela da ih u jesen sve posadim. Zemlja nadomak šume je bila suva i puna kamenja da sam na kraju posadila samo jedan deo lukovica i na ostatak zaboravila. Naravno, sada mi je krivo i sledeću jesen ću posaditi još lukovica narcisa. Lukovice lala jeleni jedu, ali narcise ne, što je još jedna dobra strana ovog cveća.
.JPG)
U dvorištu su napokon cvetali i narcisi, i ubrala sam i prvi buket cveća koje sam sama posadila.
.JPG)
U prednjem dvorištu su bile zasađene četiri ruže od kojih sam letos uspela da uberem samo jednu naradžastu ružu. Sve pupoljke su pojeli jeleni, tako da nisu uspeli ni da procvetaju da vidim kojih su boja. Ove nedelje sam ih presadila u leju za cveće u zadnjem dvorištu, koja je zaštićena mrežom. Još uvek mi predstoji sađenje cveća u prednjoj bašti, što mi zadaje muke jer znam da ne smem zasaditi cveće koje jeleni jedu (a pitanje je koje cveće ne jedu) plus je severna strana sveta i nema previše sunca.
Par puta smo šetali do poljane koju sam slikala u prošlom postu da proverimo da li su ljubičice procvetale. Moj muž nije bio baš siguran da ono što sam mu ja pokazala jesu listovi ljubičica, ali ako sam u nečemu stručnjak (u mnogo čemu znam da nisam) to je prepoznavanje i nalaženje ljubičica. Baba Dragin voćnjak koji smo svakog proleća redovno obilazili je učinio svoje. Kako je zanimljivo da ono što naučimo u detinjstvu zauvek ostane s nama, ma kako nebitno bilo. Ili možda ono što je nama bitno, to ostane u našim glavama...Pred kraj ove nedelje ljubičice su počele da cvetaju.
Kada sam slikala moje narcise na rubu šume ustanovila sam da i kod nas u dvorištu ima ljubičica. Kako ih volim! Podsete me na sve ono lepo iz detinjstva.
Moja najbolja prijateljica je na njenom blogu postavila slike i priču o jorgovanu. Podsetila me je i na to cveće koje smo u proleće brali, da bi tražili cvetiće sa višebrojnim laticama, kidali ih i čuvali jer smo negde čuli da će nam doneti sreću.
Trenutno u celom naselju cvetaju zumbuli, narcisi i drveće. Drveće je načičkano malim cvetićima i tek sada polako olistava. Jedan dan moram prošetati sa kamerom i slikati procvetalo drveće. Svakog proleća to kažem i nekako sve brzo prođe. a ja ne uspem da slikam svu tu lepotu.
Dva dana zaredom sam pravila krekere po receptu sa sajta Elana's Pantry. Jedini sastojci su bademovo brašno, jaje, morska so i biber. Hrskavi i odlični za grickanje. Ja sam odgore dodala kim, ruzmarin, oregano. Jedva sam uspela da stanem sa jelom. Zapravo i nisam, jer je od dve ture krekera ostalo samo nekoliko komada. Kako moji momci više vole slatko, ovog puta nisam imala konkurenciju u jelu.
Još uvek nisam završila postove o Kanadi. Ostale su mi slike iz Vankuvera i nadam se da ću taj post napisati ove nedelje.