Ovih dana iščekujem proleće i nadam mu se iako je očigledno da ove godine neće doći tako brzo. Prošle godine krajem marta i početkom aprila, moje lale su već uveliko bile cvetale, dok ove godine, kratki zeleni izdanci tek izviruju ispod svežeg snega. Sinoć ponovo snežna oluja, jedna od mnogih. Više ih ne brojim jer su ove godine bile česte.
Pre dve nedelje brat mi je poslao sliku njegove kćeri sa buketom visibaba i ljubičica. Moje prvo pitanje je bilo: "Gde ste to nabrali? Kod baba-Drage?" Odgovor je bio: "Ne, na Fruškoj Gori."
Baba Draga je bila baka koja je živela na kraju jedne ulice u mom selu. Mala kratka ulica, ili šor kako je mi u Sremu zovemo, nije bila čak ni asfaltirana, toliko je bila mala i verovatno nevažna. Imala je zemljani put ili drum, koji je u vreme letnjih žega bio prašnjav, a u jesen kada počnu kiše blatnjav, sa velikim rupama u koje su upadali točkovi kola koje su vukli traktori ili konji. Scena nalik na onu iz serije "Pop Ćira i pop Spira" (i moje omiljene knjige), kada mladi učitelj Pera dolazi prvi put u selo i kočije lete po seoskom putu i rasteruju uplašene guske. Gusaka se ne sećam da je bilo, ali prašine je bilo i previše.
Svako proleće zajedno sa bratom i još po kojim detetom iz naše ulice išla sam do kraja sela, kod baba Drage da beremo ljubičice. Verovatno je ljubičica bilo svuda, ali nigde nisu bile tako lepe i krupne i u izobilju kao kod baba Drage ili se to nama tako činilo. Baba Draga je imala mali voćnjak, odmah iza njene kuće ispod koga se pružao tepih sačinjen od trave i ljubičica.
Baba Draga nam je uvek pravila društvo i pričala sa nama. Često bi nam govorila da je podsećamo na njenu unuku koja je živela u nekom gradu na severu Vojvodine (Subotici možda?) i koju ja nikada nisam videla. Sećam se da se zvala Iris, i meni je to bilo jedno od najlepših imena koje sam čula kao dete. Verovatno i zato što nije bilo tako obično kao moje ime.
Pored ljubičica baba Draga nas je obavezno nudila slatkim. Ne sećam se od čega je bilo slatko ali se sećam da se topilo u ustima i svake godine bih se pored ljubičica radovala i slatkom.
Ljubičica je bilo toliko da se čak i sada sećam svoje dečje pohlepnosti da ih što više naberem. Za razliku od ostale dece ja sam imala pojačanje u mlađem bratu koga verovatno ljubičice nisu nimalo zanimale, ali je poslušno išao sa mnom i donosio jedan buket više, na moju radost. Odmah po dolasku kući ljubičice smo stavljali u čaše ili šolje, šta nam je već bilo pri ruci. Već sutradan smo zaboravljali na njih, jer su nas lepi prolećni dani mamili napolje i nije bilo vremena za gubljenje, morali smo da se igramo.
(slika 1) (slika 2)
