Srem

Napisala sam post o Koloradu, koji smo posetili početkom oktobra, a zaboravila sam da postavim slike iz Srema, iz jula.
Iako sam se nadala da ćemo u 2014.godini napokon obići Vojvodinu, naročito Banat i Bačku, koje čestito nisam ni videla, na kraju smo se opet zadržali u Sremu. Kud će Sremci bez Srema...

Kako smo bili u julu, pšenica se talasala u poljima, a suncokreti bili u punom cvatu.

Srem na dlanu... Najbolje mesto za slikanje Srema je Fruška Gora, gde se može videti sremska ravnica.

Otišli smo do manastira Hopovo, u koji na žalost nismo ušli, jer neki od nas nisu bili prikladno odeveni.

Staro Hopovo...

Borkovačko jezero...

Vinogradi u Sremu...

Selo Vrdnik, sa starim sremskim kućama...

Nekada je u Sremu retko koja kuća bila bez klupe na ulici. Klupa bi obično bila postavljena ispod drveta. Tu bi Sremci leti izlazili na šor i divanili u 'ladu drveta. Kod našeg dede, prva klupa koje se sećam je bila postavljena ispod bagrema i napravljena od jedne daske. Daska, napukla u jednom delu je bila noćna mora leti, jer je večito štipala butine kada bi na nju seli.

Zelena kapija u selu Vrdniku me je podsetila na kapiju na ulasku u dvorište jedne kuće u malom selu Srema, gde je živela babina sestra. U dvorištu kuće je imala drveće kajsija i šljiva. Baba i ja smo odlazile tamo da naberemo voće, od kog je baba pravila džem.

Ringlovi, voće koje smo kao deca jeli i od koga su nas boleli stomaci...

Kotobanja u dvorištu kuće mog brata...

Na slici se delimično vidi vrh vinove loze, koju je brat iz prednjeg dvorišta prebacio do kotobanje, preko reznica. Lozu je zasadio deda sa tatine strane, pre jedno 80 godina. U pitanju je stara sorta loze i brat je koristi za pravljenje vina.

Na žici, koja razdvaja baštu i voćnjak se prostire nova vrsta vinove loze, Smederevka.

Iako se dosta toga promenilo u Srbiji, u selima se oseća kao da je vreme stalo. Kada sam bila u poseti, ujutro bih izašla na terasu bratove kuće, koja gleda na ulicu. Ljudi su išli pešaka ili biciklovima do centra sela, traktori su brujali po putevima, psi lajali iz zatvorenih dvorišta i na momente kada bi sve utihnulo čule su se ptice. Skoro kao nekada, kada sam bila dete.

Jesenje boje Kolorada

Početkom oktobra smo za vikend otišli do Kolorada, da vidimo kako Kolorado izgleda u jesen. Drveće aspena (jasika?) počinje sa prvim mrazevima da menja boju lišća.

Gradić Vail je zimi jedno od omiljenih mesta onih koji uživaju u skijanju. U jesen su ulice ovog grada ukrašene cvećem.

 Gondolom smo otišli do vrha planine.

Pri povratku sa planine do grada Denvera prošli smo kroz deo Kolorada, koji je ličio na scene koje sam viđala u kaubojskim filmovima.

Nedeljom...o St.Charles i prošlosti

St.Charles smo prvi put obišli u oktobru 2013.godine kada smo se tek preselili u St.Louis. A onda smo prošle godine, u septembru kada su bili sunčani, topli dani, ponovo prošetali ulicama ovog simpatičnog dela St.Louis-a.

St.Charles je predgrađe St.Louis, sa glavnom, popločanom ulicom, po kojoj su nanizane stare, šarmantne kućice. Većina kuća je pretvoreno u prodavnice, restorane i druge biznise. Vikendom, kada je vreme lepo, ulica je obično puna ljudi, koji šetaju, ručavaju na terasama restorana ili obilaze prodavnice.

Kada koračam po ovoj ulici, imam utisak da sam zakoračila u neko drugo vreme. Kola sa početka 20-tog veka mile po ulicama...

... izlozi sa čipkanim zavesicama podsećaju na viktorijansko doba...

... kuće sa obojenim šalonima na prozorima liče na kućice iz dečijih slikovnica ...

Ovaj vikend smo bili na koncertu St.Louis filharmonije. Powell Hall, u kome se održavaju koncerti je magičan. Veliki, kristalni lusteri ukrašavaju visoke plafone i uvode me u neki totalno drugačiji svet... Postoji priča da je u zgradi nastanjen duh, koji se pojavljuje u belom odelu i belom šeširu i koji je nekada davno igrao na pozornici ovog teatra. Ove prostorije, u kojima svakog vikenda odjekuju zvuci instrumenata i iz kojih ljudi izlaze sa osmehom na usnama, ni duhovi ne žele da napuste...

Petrovac na Moru

Prošlo leto smo nakon 15 godina ponovo posetili Crnu Goru. Poslednji put smo bili u Budvi, kada je naš sin bio beba. Kako se on naravno ničega ne seća, odlučili smo da posetimo Crnu Goru, da vidi kako i ta država izgleda.
Ovog puta smo izabrali Petrovac na Moru, jer je malo mesto. Na plažama nije bilo pusto, bilo je dosta gostiju, od kojih su bar polovina bili Rusi.

Prvi dan, kada smo stigli, dan je bio oblačan i vetrovit.

Nakon prvog, tmurnog dana,naišli su topli i sunčani dani.

Petrovac je lepo mestašce, sa tipičnim primorskim, kamenim kućama.

Hrana je svuda odlična i prijali su nam ćevapi i morska hrana. Jedan od dobrih restorana u koji smo svraćali kako zbog hrane a tako i zbog muzike (tamburaša), bio je restoran Balkan.

Svako jutro smo šetali do plaže Lučice, gde je voda zelenkasta i prozirna. Ali smo zaboravili kako Jadransko more može biti hladno.

Od Petrovca smo jedan dan odšetali do Buljarice. Kada sam bila pri kraju osnovne škole, jedne godine smo išli preko škole u to mesto. Sećam se da mi je more bilo ružno, kao bara, a bungalovi u kojima smo bili smešteni užasni. Na žalost, nisam primetila da se to mesto išta promenilo na bolje. Bilo je pusto i zapušteno.

Odseli smo u apartmanu "Danilo Medina", koji je na nekih pet minuta hoda do mora. S obzirom da obično provodimo odmore u hotelima, nismo bili sigurni šta nas čeka. Međutim, bili smo zadovoljni, jer su apartmani bili renovirani i uredni, a vlasnica ljubazna.

Dvorište kuće u kojoj se nalaze apartmani ima predivnu baštu sa drvećem maslina, hortenzijama, ružama i različitim žbunovima.

Na žalost, u Crnoj Gori više nema nekadašnjih zakona građenja kuća. Tako da sada kuće niču kako stižu i zaklanjaju jedna drugoj pogled na more.

Pri povratku na aerodrom, stali smo za trenutak da slikamo i Sveti Stefan.