Srem

Napisala sam post o Koloradu, koji smo posetili početkom oktobra, a zaboravila sam da postavim slike iz Srema, iz jula.
Iako sam se nadala da ćemo u 2014.godini napokon obići Vojvodinu, naročito Banat i Bačku, koje čestito nisam ni videla, na kraju smo se opet zadržali u Sremu. Kud će Sremci bez Srema...

Kako smo bili u julu, pšenica se talasala u poljima, a suncokreti bili u punom cvatu.

Srem na dlanu... Najbolje mesto za slikanje Srema je Fruška Gora, gde se može videti sremska ravnica.

Otišli smo do manastira Hopovo, u koji na žalost nismo ušli, jer neki od nas nisu bili prikladno odeveni.

Staro Hopovo...

Borkovačko jezero...

Vinogradi u Sremu...

Selo Vrdnik, sa starim sremskim kućama...

Nekada je u Sremu retko koja kuća bila bez klupe na ulici. Klupa bi obično bila postavljena ispod drveta. Tu bi Sremci leti izlazili na šor i divanili u 'ladu drveta. Kod našeg dede, prva klupa koje se sećam je bila postavljena ispod bagrema i napravljena od jedne daske. Daska, napukla u jednom delu je bila noćna mora leti, jer je večito štipala butine kada bi na nju seli.

Zelena kapija u selu Vrdniku me je podsetila na kapiju na ulasku u dvorište jedne kuće u malom selu Srema, gde je živela babina sestra. U dvorištu kuće je imala drveće kajsija i šljiva. Baba i ja smo odlazile tamo da naberemo voće, od kog je baba pravila džem.

Ringlovi, voće koje smo kao deca jeli i od koga su nas boleli stomaci...

Kotobanja u dvorištu kuće mog brata...

Na slici se delimično vidi vrh vinove loze, koju je brat iz prednjeg dvorišta prebacio do kotobanje, preko reznica. Lozu je zasadio deda sa tatine strane, pre jedno 80 godina. U pitanju je stara sorta loze i brat je koristi za pravljenje vina.

Na žici, koja razdvaja baštu i voćnjak se prostire nova vrsta vinove loze, Smederevka.

Iako se dosta toga promenilo u Srbiji, u selima se oseća kao da je vreme stalo. Kada sam bila u poseti, ujutro bih izašla na terasu bratove kuće, koja gleda na ulicu. Ljudi su išli pešaka ili biciklovima do centra sela, traktori su brujali po putevima, psi lajali iz zatvorenih dvorišta i na momente kada bi sve utihnulo čule su se ptice. Skoro kao nekada, kada sam bila dete.

Praznici

Decembar je pri kraju i dolazi Nova godina. Godina je nekako proletela.

Već sredinom novembra sam počela da dekorišem kuću za novogodišnje i Božićne praznike. Ove godine sam želela da imamo pravu jelku u kući, da cela kuća zamiriše. 

Kada naiđu ovi zimski praznici, uvek tražim ideje za dekoraciju. Prelistvajući stari broj Victoria časopisa, naišla sam na članak o ukrasima koje proizvodi nemačka kompanija Inge-Glas. Ukrasi su me podsetili na one ukrase koje smo nekada davno brat i ja stavljali na jelku.

Slike su iz časopisa Victoria Novembar Decembar 2010.godine

Kako su dovoljne sitnice da nas vrate u detinjstvo i podsete na lepe trenutke... Gledajući slike odlutala sam u prošlost. Brat i ja nismo imali puno ukrasa. Nama su bili lepi. Sećam se da su bili strašno krhki. Morali smo da pazimo kako ih stavljamo jer čim bi koji ispustili, razbio bi se u paramparčad. Svaki je bio uvijen u tanki papir i imao je odgovarajuće mesto u kutiji. 

Sećam se da smo nakon praznika ukrase vraćali u kutiju i mama je kutiju ostavljala u gornje delove ormana. Jedne godine kada sam kao i obično švrljala po ormanima, tražeći nešto novo što bih mogla iseći i prekrojiti (uglavnom sa neuspehom), dohvatila sam neku kutiju i pokušavajući da saznam šta je unutra, dobro je prodrmala. Kada sam bolje pogledala, videla sam da je kutija sa ukrasima. Otvorila sam kutiju i videla da sam razbila jedan ukras. Brzo sam vratila kutiju nazad.
Ono malo ukrasa što je na kraju ostalo, nasledio je moj brat, ali su se ukrasi tako krhki jedan po jedan polako razbijali, dok kutija nije ostala prazna.

I naravno kada se približi Nova godina i Božić, počinje i pravljenje kolača. Pokušavam da nađem recepte starih kolača: vanilica, šapica, medenjaka... Moj sin ih voli, a mene podsete na moje detinjstvo.

Moja baba sa mamine strane je pravila najbolje šapice koje sam ikada jela. Bile su sa medom i što su duže stajale, bivale su sve bolje. Pred svaki Božić odlazila bih kod nje i ona je uvek imala spremne šapice i to samo za mene. Na žalost, kako to često biva, recept nije niko zapisao i sada možemo samo da uzdišemo i pričamo kakve su dobre šapice bile.

Iako pokušavam da se setim ljudi i događaja iz detinjstva, to su samo momenti koje pamtim, retko kada nešto više. Volela bih da imam bar te stare recepte kolača da me kada ih napravim, za trenutak vrate u detinjstvo.

Nedeljom... jutro u mojoj bašti i sećanja na leta pored reke

Svako jutro čim ustanem i dođem u kuhinju, odmah otvorim balkonska vrata ka našem dvorištu. Zapahne me svež vazduh i zvukovi koji nagoveštavaju da se sve oko mene budi i da počinje novi dan. Ptice se oglašavaju, čuje se se šuštanje grančica u šumi iza našeg dvorišta, i već znam da se veverice vijaju. Nakon što ispratim mog sina u školu, obuvam stare, iznošene japanke i krećem u šetnju kroz moju baštu. Pregledam biljke kako izgledaju, sklanjam sa njih gusenice koji ih je tako puno da ne znam kako ću sa njima da se izborim i na kraju zalivam baštu jer su dani topli a naše dvorište na južnoj strani.

Gusenica na borovnici koju sam slikala i nisam ni primetila dok nisam obradila sliku za blog

Kako je sunce još nisko, zraci se probijaju kroz krošnje drveća i bacaju svetlosne krugove po mojoj bašti i travnjaku.

Vazduh je ispunjen vlagom koja dolazi iz šume i uvek me podseti na detinjstvo i leta provedena u tetkinoj vikendici. Bila je to skromna vikendica, u blizini reke Drine, sa dve sobe i garažom koja je služila kao kuhinja. U vikendici nije bilo struje, a vodom se snabdevalo pomoću ručne pumpe u dvorištu. Ispred vikendice se uzdizalo veliko drvo ispod čije ogromne krošnje je stajao drveni sto sa klupom, koji je u stvari bio mesto gde se ručavalo. Donji sprat vikendice se sastojao od jedne male sobice u kojoj su spavali tata i teča, dok je ceo gornji deo bila jedna velika soba, u kojoj smo spavali brat i ja sa mamom i tetka sa njenom decom. Terasa je služila kao spavaonica kada su noći bile vruće.

Šator pored paradajza i krompira...moj sin je postavio šator preko vikenda

Svako jutro kada bi sišli sa sprata i sedali na drvenu klupu, osećao se miris šume. Po travi se caklila rosa i ptice su započinjale svoju jutarnju pesmu. Garažna vrata su se širom otvarala i na malom plinskom šporetu kuvala se kafa i doručak. Ja sam volela da spavam duže i obično bih ustajala kada je pola njih već otišlo na pecanje. Ako bi uspeli da nešto upecaju imali bi dobar ručak, ako ne, već bi nešto drugo bilo spremano.

Za moje starije rođake i mog malog brata, pa i mamu, pecanje je bilo jedno od omiljenih aktivnosti. Nekad bih i ja odlazila na pecanje, ali mi je bilo dosadno jer sam morala ćutati i sedeti satima. Najviše sam mrzela kad mama nije išla sa nama. Naši stariji rođaci bi iskoristili tu priliku i dok bi nas vodili kroz šumu do mesta gde se peca, uz put bi se sakrivali. Potrčali bi i nestajali iza nekog drveta. Brat i ja bi nastavljali utabanom stazom uplašeno se okrećući oko sebe. Onda bi se odjednom naši rođaci pojavljivali iza nas i plašili nas. Naravno, ja sam se redovno žalila, nakon čega je tetka grdila i pretila ali ništa nije pomagalo.

Moja aktivnost je bilo čitanje i to često kaubojskih romana koje su naši rođaci imali na tone. Naravno, uz to sam često njuškala po travi i brala cveće, i uopšte gnjavila se kako se samo gnjavi na odmoru. 

Dan je brzo prolazio i predveče kada bi već polako zahladnelo, svi bi se povukli u garažu i pod svetlošću lampe ušuškali u kamperske stolice. Čim bi se spustio mrak, iz šume su se čuli zvuci noćnih ptica i kako nije bilo struje, naša jedina zabava bile su partije karata. Te igre nisu bile obične igre tablića, nego komične pozorišne predstave u kojoj su glavni glumci bili odrasli i to naš tata i tetka, njegova starija sestra. Nekad bi se veče odužilo i svi bi mirno igrali karte do ponoći, ali nekad se nakon par partija karata igra naglo završavala. Iako smo morali ranije na spavanje, taj deo je bio naš omiljeni deo večeri. Tetka i tata bi se posvađali optužujući jedno drugo da varaju i dramatično bacali karte i napuštali igru. Svi smo sumnjali da u stvari oboje varaju. Drama bi obično poticala od onog ko je u tom trenutku gubio i bio nemoćan da čak i varanjem pobedi.

Jedini je teča bio nezainteresovan za karte i sedeći negde u uglu, pušio i mirno posmatrao igru. Tek kada bi se zakuvalo, blagim glasom je smirivao zaraćene strane. Mi deca smo se uvek smejuljili jer nismo mogli da verujemo da se odrasli brat i sestra mogu tako posvađati i to zbog partije karata. Ali za njih dvoje kao da je vreme stalo i ponašali su se kao deca.

Teča je gajio voće, pčele i na ulazu zasadio malu šumu, koja je odvajala vikendicu od puta i davala njenim stanovnicima privatnost. Bilo je to skromno i obično mesto, ali tako šarmantno i urađeno sa ljubavlju.

Od detinjstva nisam posetila to mesto, ali kad god ujutro izađem u moju baštu, okruženu šumom, mirisi i zvuci me vrate u taj deo sveta.

 Prvi cvetovi graška...

U mojoj bašti sve polako napreduje, ali je počela i borba sa insektima i gusenicama. Posađena je paprika, iznikle biljke krastavaca i tikvica, grašak izbacuje prve cvetove... Ostaje da se posadi vinova loza.
Ovog vikenda smo usporili sa radovima u bašti i prošetali do Botaničke Bašte u gradu. Tamo je sve oživelo, procvetalo, zamirisalo. Ali o tome u nekom drugom postu...

Nedeljom...proleće i šoljice za kafu

I kod nas su napokon došli prelepi prolećni dani. Drveće se rascvetalo, žbunovi olistavaju i polako izniču i višegodišnje biljke.

Jedan dan dok sam šetala, pokušala sam da snimim poneki detalj rasvetalog proleća.

Na poljani su se u travi plavile ljubičice. 

Nisam im odolela. Nabrala sam punu šaku i donela kući. Tražila sam pogodnu posudu da stavim buket u nju i onda se setila šoljica za kafu...i babe. 

Svakog proleća kada bi donosili ljubičice od baba Drage i tražili posudu u koju bi ih stavili, naša baba, mama po tatinoj strani, nam je davala njene šoljice za tursku kafu. Te šoljice za kafu nisu bile skupocene šoljice, kupljene u nekom evropskom gradu. Bile su to šoljice koje je baba kupovala u obližnjem gradiću ili kad bi se pojavile u našem dućanu, kako je zvala prodavnicu u selu. Ponekad bi dobila i neki set na poklon. 

Bile su to šoljice sa cvetnim motivima i uvek rasparene. Ne sećam se da sam ikada videla bar jedan kompletan set. Nekim šoljicama su nedostajali tanjirići, neke su bile bez drški, neke okrnjene, svaka sa različitim motivom. Ono što je kod brata i mene, a i ostalih članova porodice izazivalo smeh, bilo je da su te šoljice služene ne samo za kafu, nego i za čuvanje različitih stvari. 

Kako je baba postajala starija, počinjala je da stavlja stvari tamo gde im nije mesto. Naročito je u šoljice stavljala šta god je stigla.

Kad god bi nam neko rekao da donesemo šoljice iz kredenca u kom ih je baba čuvala, da bi sipali tek skuvanu kafu, mi bi uzimali šoljice i u svaku zavirivali. Nikada nismo bili sigurni šta bi u tim šoljicama mogli naći. Jedan od češćih sastojaka koje je baba držala u šoljici bio je šećer za kafu. Tako joj je bilo najzgodnije da joj šećer bude pri ruci, kada bi ona i deda pili kafu. Ali nekad smo u tim šoljicama nalazili i brašno, so, pasulj, pa čak i dugme i iglu i konac. Uvek smo se smejali toj čudnoj babinoj navici da u šoljice trpa šta god stigne i zadirkivali je zbog toga, na šta se ona ljutila.

Postoje priče u porodici da se deda napio kafa sa različitim dodacima. Jedan od dodataka bio je i deterdžent za veš, koji je baba umesto šećera dodala dedi u kafu (verovatno se i deterdžent našao u nekoj od šoljica). Kada se deda požalio da mu se kafa nešto penuša i ima čudan miris, baba se naljutila, na šta je on, radi mira u kući, ćutke popio ostatak kafe. Srećom, od tih kafa dedi nije bilo ništa i živeo je preko 90 godina.

Nedeljom...radovi u bašti i lekovito bilje

Ove postove koje pišem nedeljom popodne sam slučajno započela pre mesec dana kada sam napisala prvi post. Brat mi je rekao da je uživao čitajući ga, jer je post bio relaksirajuci, baš kakva i nedelja kao dan treba da bude. Zato sam odlučila da bar jednom nedeljno, ako u međuvremenu nemam šta drugo da postavim, napišem post u kome ću zapisati šta se izdešavalo u mom malom kutku. Kao neki mali zapis o protekloj nedelji i podsetnik o tome kako napreduje bašta, moje biljke, šta čitam, kuvam ili nalazim zanimljivo...

Napokon je došlo lepo vreme i kod nas. Sunčani, topli dani sa blagim vetrom uz cvrkut ptica koji se čuje iz okolne šume.

Ceo dan smo proveli u dvorištu uređujuci ga i pripremajući sve za sadnju. Nabavili smo reznice grožđa, koje su pustile korenje. Trenutno su posađene u saksije u kojima će boraviti dok ne dođe lepše vreme, kada bi ih trebalo zasaditi u dvorište.

Grožđe na tarabi, u jednoj staroj seoskoj kući u Sremu

Paradajz polako napreduje, kao i muškatlovi čije pelcere i dalje sadim u saksijice. Salatu sam posadila u dvorište, kao i seme graška i naklijali krompir.

Kako se smenjuju sezone, tako se menja i moja potreba za različitom hranom ili pićem. Kada počne lepše vreme, osetim da mi više ne prija jaka, začinjena hrana nego lakši obroci sa puno povrća. Tada sa polica uzimam neke druge kuvare u kojima tražim inspiraciju za jela.

Pored kuvara, knjige koje ponovo uzimam su knjige o lekovitim biljkama. Imam par omiljenih knjiga o lekovitim biljkama i često ih čitam uporedo. Najviše se vraćam knjizi Marije Treben "Zdravlje iz Božje apoteke", kao i knjigama američke travarke Rosemary Gladstar.

Pre dve-tri godine sam naručila čajeve preko Mountain Rose Herbs i od tada više ne kupujem čajeve u kesicama. Ukus bilo kog čaja, koga naručim preko pomenute kompanije ne može da se poredi sa onima koji se kupuju u supermarketima, u kesicama. O ceni ne moram ni da pričam jer su mnogo jeftiniji. Jedan od mojih omiljenih čajeva, pored uobičajene kamilice i nane je čaj od koprive. Čaj od koprive nema neki poseban ukus (podseća na zeleniš), ali kad god počnem da pijem taj čaj posle par dana osetim promenu u telu. Osećam da imam više energije, da sam svežija. Obično skuvam više od pola litre čaja i pijem u toku dana kad god sam žedna.

Moja ljubav prema biljkama kao i navika da pijem čajeve (mada volim i kafu) potiče iz detinjstva. Moja baba sa mamine strane je svakog leta skupljala lekovite biljke i sušila ih, da bi preko zime od njih kuvala čaj. Iza njene seoske bašte se nalazila poljana, zarasla travom i poljskim cvećem. Obožavala sam tu poljanu ili livadu. I sada kada se negde šetamo ili vozimo bajkovima i naiđemo na livadu sa poljskim cvećem, moram da zastanem i napravim koji snimak.

Livada u Ajovi

Biljke za čajeve smo baba i ja obično skupljale u leto, kada je bio moj školski raspust. Baba me je čekala da dođem da bi zajedno otišle "iza bašte" kako je govorila i naberemo naše biljke. Uglavnom smo brale kamilicu i majčinu dušicu, donosile ih kući i prostirale po novinama da se dobro osuše. Zimi, kada bih došla da prespavam kod moje babe, znala sam da me uvek čeka topao čaj od biljaka koje smo zajedno brale.

Tipično seosko imanje u Sremu, sa ograđenim prednjim i zadnjim dvorištem, kao i baštom na kraju imanja

Sada biljke ne berem u polju (mada bih volela) nego ih naručim preko interneta. Ove godine planiram da u bašti posejem seme nevena jer cvet nevena koristim za pravljenje kreme. U jednom postu ću napisati kako pravim kremu ili mast od nevena, jer je veoma jednostavna za pravljenje i mislim da je vredi imati u kući.