Leto se bliži...

Proleće je na izmaku i s nestrpljenjem očekujem moje omiljeno godišnje doba. Iako se uvek radujem proleću i prvim toplim, sunčanim danima, prvim izniklim ljubičicama, leto je godišnje doba kome se uvek najviše radujem.

Dogwood u punom cvatu 

U kuhinji se šarenilo od cveća koje sam brala po naselju...
Svaki dan se iz kuhinje čuje glas "kukafice", sata na zidu koji otkucava sate po nekom svom rasporedu, poput pop Ćirinog sata iz moje omiljene knjige...

"... - Oho! - čudi se pop Spira. - Kol'ko to izbi? - Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest...morate uvek pet opcigovati - veli pop Ćira - pa je onda taman toliko sati.
- Pa pre ste opcigovali četir -
- The, pre onako, a od nekog vremena ovako. Sad ovako počo pa šta mu znate? - veli pop Ćira..."

Tako i naš sat. Kad god ga čujemo da otkucava ceo čas, uvek dobro pogledamo gde su kazaljke, jer znamo da je oman'o.  Doduše, bar nas upozori da će za nekih 45 minuta biti na primer 5 sati.

Orhideje su ove godine napokon bile načičkane cvetovima, i to su uglavnom bile zaostale grane, iz kojih su isterali novi izdanci.

Kad dođe proleće, počinje i obilazak rasadnika.

i uređenje terase i bašte...

Ove godine jeleni nisu poštedeli puno biljaka u prednjoj bašti. Pored ruža, koje ne mogu da procvetaju, jer im pojedu pupoljke, sada jedu i hortenzije, virak, a probali su i listove margareta, kada su iznikli. Zbog toga su moji momci napravili drvene saksije za terasu, da bar tu imamo šarenila. Ali, kako nam divljina ne da predaha, veverica se okomila na saksije i svaka dva tri dana, izbaci zemlju iz neke saksije. Verovatno pokušava da sakrije hranu za zimu. Da ne preskočim da pomenem da se cela porodica veverica uselila na krov garaže i kuhinje, da se gušteri redovno sunčaju na terasi...
Nikada do sada nisam živela u delu gde je divljina nadomak praga kuće. Iako odrasla na selu, jedine divlje životinje su bili miševi po kotobanjama i zmije koje bi mi nekad preprečile put na ulazu u dvorište, ali i to je bilo samo par puta.

Ali, leto je tu, i to je najvažnije...

Kolorado

U decembru smo skoro kao i svake godine išli na skijanje, u Kolorado. Ovog puta smo otišli do Snowmass Village, malo mesto nadomak poznatog Aspena. 

Putovali smo kolima i kako putovanje traje 15 sati, rasporedili smo ga na dva dana.

Snowmass Village je malo naselje, koje se sastoji uglavnom od zgrada sa apartmanima, po kojim restoranom i prodavnicama za osnovne stvari. Ali, zato ima pristojne staze za skijanje.

Jedan dan sam autobusom otišla do Aspena da prošetam i po tom gradiću.
Aspen je malo mesto (veće od Snowmass Village), sa dosta restorana i preskupih butika sa markiranom garderobom. Poznat je i po tome što u njega dolaze poznate ličnosti. Ulice su uske a saobraćaj veoma gust, tako da je bilo veoma bučno.

Pred kraj našeg odmora pao je sneg...

...a nakon toga sinulo sunce. Jutro kada smo krenuli kući je bilo sunčano ali veoma hladno.

U putu smo naišli na mesto koje se zove No Name (Bez Imena), što je prilično originalno ime.

Trenutno u St.Louis sija sunce i temperature su prolećne, što me raduje. Dovoljno je snega na slikama i kako zimu ne volim, jedva čekam da proleće stigne.

Srem

Napisala sam post o Koloradu, koji smo posetili početkom oktobra, a zaboravila sam da postavim slike iz Srema, iz jula.
Iako sam se nadala da ćemo u 2014.godini napokon obići Vojvodinu, naročito Banat i Bačku, koje čestito nisam ni videla, na kraju smo se opet zadržali u Sremu. Kud će Sremci bez Srema...

Kako smo bili u julu, pšenica se talasala u poljima, a suncokreti bili u punom cvatu.

Srem na dlanu... Najbolje mesto za slikanje Srema je Fruška Gora, gde se može videti sremska ravnica.

Otišli smo do manastira Hopovo, u koji na žalost nismo ušli, jer neki od nas nisu bili prikladno odeveni.

Staro Hopovo...

Borkovačko jezero...

Vinogradi u Sremu...

Selo Vrdnik, sa starim sremskim kućama...

Nekada je u Sremu retko koja kuća bila bez klupe na ulici. Klupa bi obično bila postavljena ispod drveta. Tu bi Sremci leti izlazili na šor i divanili u 'ladu drveta. Kod našeg dede, prva klupa koje se sećam je bila postavljena ispod bagrema i napravljena od jedne daske. Daska, napukla u jednom delu je bila noćna mora leti, jer je večito štipala butine kada bi na nju seli.

Zelena kapija u selu Vrdniku me je podsetila na kapiju na ulasku u dvorište jedne kuće u malom selu Srema, gde je živela babina sestra. U dvorištu kuće je imala drveće kajsija i šljiva. Baba i ja smo odlazile tamo da naberemo voće, od kog je baba pravila džem.

Ringlovi, voće koje smo kao deca jeli i od koga su nas boleli stomaci...

Kotobanja u dvorištu kuće mog brata...

Na slici se delimično vidi vrh vinove loze, koju je brat iz prednjeg dvorišta prebacio do kotobanje, preko reznica. Lozu je zasadio deda sa tatine strane, pre jedno 80 godina. U pitanju je stara sorta loze i brat je koristi za pravljenje vina.

Na žici, koja razdvaja baštu i voćnjak se prostire nova vrsta vinove loze, Smederevka.

Iako se dosta toga promenilo u Srbiji, u selima se oseća kao da je vreme stalo. Kada sam bila u poseti, ujutro bih izašla na terasu bratove kuće, koja gleda na ulicu. Ljudi su išli pešaka ili biciklovima do centra sela, traktori su brujali po putevima, psi lajali iz zatvorenih dvorišta i na momente kada bi sve utihnulo čule su se ptice. Skoro kao nekada, kada sam bila dete.

Jesenje boje Kolorada

Početkom oktobra smo za vikend otišli do Kolorada, da vidimo kako Kolorado izgleda u jesen. Drveće aspena (jasika?) počinje sa prvim mrazevima da menja boju lišća.

Gradić Vail je zimi jedno od omiljenih mesta onih koji uživaju u skijanju. U jesen su ulice ovog grada ukrašene cvećem.

 Gondolom smo otišli do vrha planine.

Pri povratku sa planine do grada Denvera prošli smo kroz deo Kolorada, koji je ličio na scene koje sam viđala u kaubojskim filmovima.