Mmmm...kolač sa višnjama

Ovaj kolač sa višnjama sam napravila pre par godina na osnovu jednog recepta koji sam našla na kuvaru Serbian Cafe. Na žalost ne sećam se ni ko ga je postavio, ni pod kojim imenom, tako da na žalost kredit ne mogu da dam onome ko je zaslužan. Recept sam preradila po mom ukusu, smanjila jaja a čini mi se i brašno. U početku sam ga pravila dosta često, podelila recept sa prijateljima i onda zaboravila na njega. Pre par nedelja prijateljica me je podsetila na taj recept, jer je rekla da povremeno napravi kolač.


Ono čega se uvek setim kada pravim ovaj kolač jesu naše komšije Indijci, koji su živeli preko puta nas u Ilinoisu. Kada su se doselili u naš komšiluk, pozvali su nas na večeru. Ja obožavam indijsku hranu i naravno, večera je bila pravo uživanje za mene i odlučila sam da im vratim poziv. Kao poslasticu na kraju večere napravila sam ovaj kolač sa višnjama.

Moje komšije su probale kolač i delovalo je da im se svideo. Komšinica me je pri polasku kući upitala: "Zar kod vas u Srbiji nije običaj da se gostima spremi hrana kada pođu kući?"
Nasmejala sam se i rekla da jeste. Nije mi bilo jasno zašto me to pita. Rekla da je morala da me podseti na taj običaj, koji postoji i kod njih u Indiji, jer joj se kolač sviđa i hoće jedno parče da ponese kući.

Pred našu selidbu iz Ilinoisa, komšije su nas pozvale na čaj, da se oprostimo i provedemo još neko lepo vreme zajedno. Napravila sam ponovo ovaj kolač kao mali oproštajni poklon. Kada je kolač serviran, komšija je uzeo zalogaj i kao pravi gurman zatvorio oči, podigao viljušku u vazduh i rekao (reči nisu potpuno iste, jer su godine prošle i zaboravila sam, ali gest i ono "mmmm" su nezaboravni): "Mmmm, ovo je sjajno!"

I evo već drugi dan, po drugi put pravim taj kolač. Ja sam malo zakomplikovala pravljenje ovog kolača (jer se prvo umute belanca pa dodaju u smesu) ali se na kraju isplati jer se topi u ustima i nestane sa tanjira utoliko.

Mere su američke, jer se sada i u Srbiji mogu kupiti obeležene šolje sa merama (od 250ml) i one su mnogo praktičnije od merenja u gramima. Ako su jaja sitna, obavezno staviti 5 komada. Najbolje višnje za ovaj kolač su Španske višnje (slatke, krupne, tamnocrvene  višnje).

Mmmm...kolač sa višnjama

4 belanceta
4 žumanceta
200g putera (u američkim merama 1 + 3/4 stick) na sobnoj temperaturi
1 šolja šećera
1 kašičica vanila ekstrakta
4 kašike mleka
3/4 šolje brašna
prstohvat soli
1 kašičica praška za pecivo (u Srbiji je verovatno bolje uzeti celu kesicu praška za pecivo)
otprilike 1 + 1/4 šolje Španskih višanja, otopljenih i oceđenih od soka

Zagrejati rernu na 175-180 C (350F američka rerna).

Pomešati sve suve sastojke brašno, so, prašak za pecivo i ostaviti po strani. Mikserom penasto umutiti belanca i to ostaviti po strani. Umutiti puter sa šećerom, i dodavati jedno po jedno žumance i mutiti. Dodati vanila ekstrakt i mleko. Dodati suve sastojke i umutiti. Penu od belanca dodati polako u smesu i ručno mešati, ali ne predugo. Masa ne treba da je ujednačena, ostaviti da se vide bela ostrvca belanaca u žutoj smesi. Smesu staviti u pripremljen pleh (ja koristim dublji okrugli pleh, prečnika 23cm). Odgore poređati višnje i samo ih blago pritisnuti da pola, jer višnje ionako potonu na dno kada je kolač pečen. Staviti kolač da se peče.

Kolač će brzo narasti i početi da dobija braon boju. Kako kolač unutra još nije gotov, ja obično nakon pola sata na kolač stavim aluminijumsku foliju za pečenje (non stick aluminum foil). Možete smanjiti i temperaturu na oko 160C. Kolač bude gotov za otprilike sat vremena. Odgore staviti šećer u prahu i mmm...zaboraviti na probleme.

Proleće, ljubičice, sećanja...priča o baba Dragi

Ovih dana iščekujem proleće i nadam mu se iako je očigledno da ove godine neće doći tako brzo. Prošle godine krajem marta i početkom aprila, moje lale su već uveliko bile cvetale, dok ove godine, kratki zeleni izdanci tek izviruju ispod svežeg snega. Sinoć ponovo snežna oluja, jedna od mnogih. Više ih ne brojim jer su ove godine bile česte.

Pre dve nedelje brat mi je poslao sliku njegove kćeri sa buketom visibaba i ljubičica. Moje prvo pitanje je bilo: "Gde ste to nabrali? Kod baba-Drage?" Odgovor je bio: "Ne, na Fruškoj Gori."

Svejedno, same ljubičice bile su dovoljne da me vrate u detinjstvo i podsete na neke lepe trenutke i proleće kome se toliko nadam.

Baba Draga je bila baka koja je živela na kraju jedne ulice u mom selu. Mala kratka ulica, ili šor kako je mi u Sremu zovemo, nije bila čak ni asfaltirana, toliko je bila mala i verovatno nevažna. Imala je zemljani put ili drum, koji je u vreme letnjih žega bio prašnjav, a u jesen kada počnu kiše blatnjav, sa velikim rupama u koje su upadali točkovi kola koje su vukli traktori ili konji. Scena nalik na onu iz serije "Pop Ćira i pop Spira" (i moje omiljene knjige), kada mladi učitelj Pera dolazi prvi put u selo i kočije lete po seoskom putu i rasteruju uplašene guske. Gusaka se ne sećam da je bilo, ali prašine je bilo i previše.

Svako proleće zajedno sa bratom i još po kojim detetom iz naše ulice išla sam do kraja sela, kod baba Drage da beremo ljubičice. Verovatno je ljubičica bilo svuda, ali nigde nisu bile tako lepe i krupne i u izobilju kao kod baba Drage ili se to nama tako činilo. Baba Draga je imala mali voćnjak, odmah iza njene kuće ispod koga se pružao tepih sačinjen od trave i ljubičica.

Ljubičice su bile krupne sa dugim stabljikama i mi smo ih brali dok na kraju više nismo mogli držati bukete.

Baba Draga nam je uvek pravila društvo i pričala sa nama. Često bi nam govorila da je podsećamo na njenu unuku koja je živela u nekom gradu na severu Vojvodine (Subotici možda?) i koju ja nikada nisam videla. Sećam se da se zvala Iris, i meni je to bilo jedno od najlepših imena koje sam čula kao dete. Verovatno i zato što nije bilo tako obično kao moje ime.

Pored ljubičica baba Draga nas je obavezno nudila slatkim. Ne sećam se od čega je bilo slatko ali se sećam da se topilo u ustima i svake godine bih se pored ljubičica radovala i slatkom.

Ljubičica je bilo toliko da se čak i sada sećam svoje dečje pohlepnosti da ih što više naberem. Za razliku od ostale dece ja sam imala pojačanje u mlađem bratu koga verovatno ljubičice nisu nimalo zanimale, ali je poslušno išao sa mnom i donosio jedan buket više, na moju radost. Odmah po dolasku kući ljubičice smo stavljali u čaše ili šolje, šta nam je već bilo pri ruci. Već sutradan smo zaboravljali na njih, jer su nas lepi prolećni dani mamili napolje i nije bilo vremena za gubljenje, morali smo da se igramo.

Sada nemam ljubičice u bašti ali čim ih negde vidim, makar i na slici podsete me na detinjstvo i neke lepe trenutke, pa i neke drage osobe koje su već odavno izašle iz mog života.

(slika 1) (slika 2)