Cvet Na Mesecu

2/02/2015

Malo o cveću i bašti...

Sredinom januara sam sklonila sve novogodišnje i Božićne ukrase. Iako obožavam novogodišnju dekoraciju kuće, kada poskidam ukrase, kuća deluje osvežena i zasija.

Kućne biljke počinju da cvetavaju. Procvetala je bela orhideja.

Muškatl koji sam jesenas unela u kuću je napokon procvetao.

Ljubičice na prozoru stalno izbacuju cvetove. Kuhinja je osunčana i puna cveća.

Prošle godine, u junu sam prekinula pisanje bloga. Kada dođe leto, mrzi me da sednem ispred kompjutera i posvetim vreme pisanju bloga. Tako sam propustila da na blog postavim slike bašte i cveća na terasi. Isto tako sam preskočila da napišem ponešto i o putovanjima te godine, i o izletima.

Zbog drveća, koje okružuje naše dvorište, bašta nije imala dovoljno sunca i mnoge biljke su se izdužile. Ali smo ipak imali dovoljno paradajza i krastavaca da ih nismo morali kupovati.

Tikvice su slabo davale plodove i ubrali smo tek toliko da probamo kakvog je ukusa ovo povrće gajeno u našoj bašti.

Cveće u bašti je slabo napredovalo, isto zbog nedostatka sunca. Jedino je kosmos bio bujan, ali isto nekako izdužen i pomalo neuredan.

Slatki grašak je predivno mirisao ali imao malo cvetova.

Bašta kao celina nije izgledala ništa posebno, jer bašta sa povrćem nikada ne može biti lepa kao bašta sa cvećem. Ovog proleća ćemo baštu ponovo preorganizovati i srediti.

Cveće na terasi nisu zaklanjale krošnje drveća i imalo je dovoljno sunca,

Muškatlovi i petunije su preovladavali u saksijama na terasi.

Nadam se da ova zima neće biti duga i hladna, jer mi već nedostaju topli dani i boravak u bašti...

1/26/2015

Put u Bugarsku

Danas je na mom blogu gost moj brat Miroslav. Zamolila sam ga da napiše jedan post, o bilo čemu što bi bilo zanimljivo čitati. Kako on obožava da kuva, ali i da jede, pretpostavila sam da će post imati i neki recept. I bila sam u pravu!

Kada mi je sestra predložila da napišem post za njen blog, oduševio sam se. Tokom narednih dana to oduševljenje je splasnulo, jer sam shvatio koliko je teško uraditi jedan post i to kao gost. A još uz to, nisam imao ideju o čemu bih mogao pisati.

Petak 23.01.2015.

Poslednji radni dan u nedelji. Hm... poslednji dan u nedelji?! Nije baš tako, s obzirom da mi se dešava da radim i subotom i nedeljom. Ali to je dan u nedelji kada mogu da malo usporim, da se popodne isključim sa telefona i interneta (totalni off internet, to kod mene nikako ne postoji :) ). Stalno sam razmišljao o čemu da pišem, i konačno sam se setio. Zašto ne bih pisao o mom putu u Bugarsku i dodao neki recept tipičan za Bugarsku?! Da, to je to !!!
Početkom juna 2014. godine poslovi su me odveli na put u Bugarsku, konkretno u mesto Veliko Tarnovo. Nikad nisam bio u Bugarskoj i imao sam neko mišljenje na osnovu članaka iz novina, iskreno ne baš sjajno. Greška. Naučio sam da ne treba donositi prerane zaključke.

Moj put je protekao odlično. U kratkim crtama:

- Prelepa priroda: to je definitivno adut na koji trebaju da igraju turističke agencije u Bugarskoj.
- Komunikacija sa ljudima: gde god sam išao, naišao sam na ljubaznost ljudi i želju da ti izađu u susret.
- I naravno hrana: ja sam tipičan Balkanac tako da sam se oduševio hranom.

Veliko Tarnovo je prelep grad sa zanimljivom istorijom. Ali ne bih sada pisao previše o tome, s obzirom da već sve postoji na internetu. Hrana je ono na šta svuda obratim pažnju. Nije ni čudo jer obožavam da kuvam i naravno da jedem.

KJOFTA

To je slično kao naša ćufta, čak je i naziv sličan. Tipično jelo za Bugarsku, ali je zanimljivo da kada tražite recept na internetu na srpskom nema ništa konkretno. Recept sam našao na engleskom ali je prerađen od strane mog prijatelja iz Bugarske.

Potrebno:

1kg mlevenog mešanog mesa - 60% svinjetina, 40 % junetina
2 manja crna luka
1/2 kašičice kima
1/2 kašičice bibera
1/2 kašičice peršuna (ovo obavezno jer ga Bugari mnogo koriste)
15 gr soli
1 jaje

U meso dodati so i izmešati. Ostaviti preko noći u frižideru. Ujutro dodati začine i luk. Opet sve pomešati, i ostaviti u frižider bar 2 sata. Umutiti jedno jaje i dodati u meso. Sve izmešati i ostaviti malo da odstoji. Praviti pljeskavice obima 10-tak centimetara i debljine bar 2 cm. Peći na roštilju ili kao što sam ja, u tiganju za grilovanje (temperatura napolju i nije baš za roštilj +1 stepen).

Kao dodatak može da se koristi kremasti spanać, još jedan Bugarski recept koji sam našao na netu.

KREMASTI SPANAĆ

600 grama spanaća
100 gr maslaca
100 gr feta sira
3 jajeta
1 crni luk (manja glavica)
so i biber

Spanać prokuvati u slanoj vodi. Ocediti ga od vode, i ostaviti da se ohladi. Spanać sitno iseckati. Maslac otopiti i polako ga dodavati u spanać, a ujedno mutiti mikserom. Polako dodavati sir, jaja, sitno seckani luk i na kraju biber i naravno soli ukoliko je potrebno (zavisno od ukusa).
Masu preručiti u vatrostalnu posudu i peći u rerni na najjačoj temperaturi oko 20 minuta (u mojoj rerni to je 250 stepeni).

Ja sam dodao i pomfrit. Evo kako je sve to izgledalo.

Uz ovakvo jelo ide samo domaći hleb :)
Što se tiče pića ja sam izabrao Cabernet Sauvignon iz Vinarije NO MAN'S LAND. Ova vina potiču sa juga Bugarske. Tačnije, sa granice između Bugarske i Grčke. Zanimljivo je da je to oblast u koju godinama niko nije ulazio, jer je ta oblast razdvajala Sovjetski blok i NATO. Tu su opstale divlje sorte vinove loze od kojih se danas pravi vino. Možda ćete reći "lepa priča, ali ko zna kakvo je vino". Kada probate ovo vino, uverićete se da nije samo lepa priča:).
Pozdrav

Miroslav

1/12/2015

Nakon Božića...

Ovih hladnih, zimskih dana se stalno vrtim po kuhinji. Često pravim nešto da zamiriše cela kuća: hleb, peciva, kolače...
Pre par godina sam pokušala da napravim lepinje, one u koje se stavljaju ćevapi ili kajmak. Kada smo pre 20 godina išli na Kopaonik na skijanje, u planinarskom domu Rtanj smo jeli sjajne lepinje sa kajmakom. Posle sam pokušala da napravim te lepinje, i obično bi mi ispale tvrde, zgusnute, ne vazdušaste kakve treba da budu. I odustala sam od njih.
Prošle nedelje sam na Foodnetwork gledala emisiju gde obilaze različite restorane i među njima se našao i bugarski restoran u Las Vegasu. Devojka koja drži restoran je pomenula da je hrana koja se jede u Bugarskoj slična hrani u Hrvatskoj i Srbiji. I servirala je lepinje.
Bacila sam se u potragu za dobrim receptom i našla jedan na Coolinarika, gde je objašnjeno korak po korak kako se prave dobre, meke lepinje. Probala sam i uspele su! Kako je količina predviđena za deset lepinja, što je za našu porodicu previše, ostatak ispečenih lepinja sam zavila u aluminijumsku foliju, stavila u zamrzivač i vadila kada bi zatrebale. Ove nedelje sam ih ponovo pravila i jedina žalba koja mi je upućena je da fale ćevapi.

Za Božić je na trpezi, kao i svake godine bila slatka, vojvođanska česnica, sa novčićem sakrivenim negde među slojevima kora.

Recept je iz starog, neuglednog kuvara "Srpska običajna jela", kupljenog ko zna kada, za nekih 5 dinara.
Recept je nazvan Bačvanska česnica i dati su sastojci i za kore, ali ja obično upotrebljavam gotove kore. Mere sam prepolovila jer pravim manju česnicu i smanjila vodu u sirupu (bio je previše vodenast). Naravno, česnica je dobila i drugi naziv.

Vojvođanska Česnica

Sastojci:
- oko 220g smrznutih, tankih kora (1 pakovanje phyllo dough‚u Americi)
- 125g mlevenih oraha
- 50g suvog grožđa

Preliv:
- 50 ml mleka
- 125ml meda
- 150ml ulja

Sirup:
- 250g šećera
- 150ml vode

Zagrejati rernu na 360F/180C
Kore odmrznuti i ostaviti po strani.
Skuvati sirup od šećera i vode i ostaviti po strani.

Preliv od mleka, meda i ulja pomešati i staviti da se kuva, dok se ne zagreje i ujednači, ali ne dopustiti da ključa. Ostaviti po strani.
Na dno staklene tepsije staviti jednu koru, premazati je prelivom, staviti još 2-3 kore i svaku premazivati ili zalivati prelivom. Na to staviti smesu oraha i suvog grožđa, ponovo premazati pa ređati naredne 3-4 kore. Naizmenično ređati 3-4 kore i smesu oraha i suvog grožđa i sve vreme premazivati. Na kraju staviti kore i premazati ostatkom fila.
Česnicu peći dok ne porumeni.
Kada je česnica gotova, iseći je na komade i tako vruću preliti prohlađenim sirupom. Česnica može da se iseče i pre pečenja.

Već godinama pokušavam da prikupim i organizujem recepte, ali mi nikako ne polazi za rukom. Uvek otkrijem neki novi recept koji kasnije zaboravim da zapišem. Sada sam počela da zapisujem recepte kolača u jednu svesku. Znam da sad postoje drugi načini da se recepti skupe i organizuju, ali ja najviše volim kuvare pisane rukom, gde su pomalo iscepane stranice i gde su mrlje ostale za onim ko je po ko zna koji put pravio te recepte.

Neki recepti su na srpskom, neki na engleskom i tako sam ih i zapisala. Ako recepte počnem da prevodim, već unapred znam da ću odustati od celog posla.

12/30/2014

Praznici

Decembar je pri kraju i dolazi Nova godina. Godina je nekako proletela.

Već sredinom novembra sam počela da dekorišem kuću za novogodišnje i Božićne praznike. Ove godine sam želela da imamo pravu jelku u kući, da cela kuća zamiriše.

Kada naiđu ovi zimski praznici, uvek tražim ideje za dekoraciju. Prelistvajući stari broj Victoria časopisa, naišla sam na članak o ukrasima koje proizvodi nemačka kompanija Inge-Glas. Ukrasi su me podsetili na one ukrase koje smo nekada davno brat i ja stavljali na jelku.

Slike su iz časopisa Victoria Novembar Decembar 2010.godine

Kako su dovoljne sitnice da nas vrate u detinjstvo i podsete na lepe trenutke... Gledajući slike odlutala sam u prošlost. Brat i ja nismo imali puno ukrasa. Nama su bili lepi. Sećam se da su bili strašno krhki. Morali smo da pazimo kako ih stavljamo jer čim bi koji ispustili, razbio bi se u paramparčad. Svaki je bio uvijen u tanki papir i imao je odgovarajuće mesto u kutiji.

Sećam se da smo nakon praznika ukrase vraćali u kutiju i mama je kutiju ostavljala u gornje delove ormana. Jedne godine kada sam kao i obično švrljala po ormanima, tražeći nešto novo što bih mogla iseći i prekrojiti (uglavnom sa neuspehom), dohvatila sam neku kutiju i pokušavajući da saznam šta je unutra, dobro je prodrmala. Kada sam bolje pogledala, videla sam da je kutija sa ukrasima. Otvorila sam kutiju i videla da sam razbila jedan ukras. Brzo sam vratila kutiju nazad.
Ono malo ukrasa što je na kraju ostalo, nasledio je moj brat, ali su se ukrasi tako krhki jedan po jedan polako razbijali, dok kutija nije ostala prazna.

I naravno kada se približi Nova godina i Božić, počinje i pravljenje kolača. Pokušavam da nađem recepte starih kolača: vanilica, šapica, medenjaka... Moj sin ih voli, a mene podsete na moje detinjstvo.

Moja baba sa mamine strane je pravila najbolje šapice koje sam ikada jela. Bile su sa medom i što su duže stajale, bivale su sve bolje. Pred svaki Božić odlazila bih kod nje i ona je uvek imala spremne šapice i to samo za mene. Na žalost, kako to često biva, recept nije niko zapisao i sada možemo samo da uzdišemo i pričamo kakve su dobre šapice bile.

Iako pokušavam da se setim ljudi i događaja iz detinjstva, to su samo momenti koje pamtim, retko kada nešto više. Volela bih da imam bar te stare recepte kolača da me kada ih napravim, za trenutak vrate u detinjstvo.

6/15/2014

Nedeljom... kroz vinograde Mizurija i na farmi voća

U subotu smo ponovo išli do farme voća. Ovog puta sam ponela kameru da snimim vinograde.
Ovaj deo Mizurija je jako lep. Po brdima su razbacane kuće sa ogromnim travnatim površinama, vinogradi, šume, njive... Podseća me na Vojvodinu i Francusku.