Cvet Na Mesecu: Nedeljom...o svemu pomalo

Kod nas se svakodnevno smenjuju sunce i kiša. Trava je prepuna pečuraka. Ponekad dok šetam po naselju nailazim na velike, bele pečurke koje se izdižu na travnjacima. Ne znam koliko će to odgovarati povrću jer su se po listovima paradajza već pojavile tačkice, izazvane gljivicama. Ovaj vikend smo isekli nekoliko biljaka paradajza, jer deluje da nemaju dovoljno sunca i da se guraju u drvenim uzdignutim lejama. Topole oko našeg dvorišta su suviše visoke i onemogućavaju da sunce dođe do biljaka.
Prošle nedelje smo jeli prvi grašak iz naše bašte ali kako ga nije bilo puno, danas je sav obran. Krompirići su ponovo bili na trpezi i ostalo nam je još samo malo. Čim dođe lepo vreme povrće kupujemo na obližnjoj farmi, gde je sve sveže i prilično jeftino, ali je nekako pravo uživanje pojesti nešto iz naše bašte.
Bašta sada deluje pomalo pusto jer je salata izvađena, paradajz proređen, i grašak obran, a cveće gajeno iz semena još nije procvetalo.
Moj prošli post u kome sam napisala da jeleni nisu ništa dirali od cveća koje sam posadila u prednjoj bašti bilo je prevremeno radovanje. Pojeli su pupoljke ruža koje sam slikala i ehinaceu, kao i virak za koji kažu da ga jeleni ne jedu. Ovih dana sam pravila domaće sredstvo kojim sam isprskala sve biljke u prednjoj bašti (recept sam našla na jednom blogu) i zaista se nadam da će bar malo odbraniti cveće od napornih jelena.

Na terasu smo stavili drvene saksije koje je moj sin napravio i ja ih prefarbala. Za saksije su zakačene drvene letvice koje daju malo više privatnosti. Ovo je prvi veći projekat mog sina i veoma sam ponosna na njega jer je sve uradio baš kako sam zamislila. Saksije treba da napunim zemljom i zasadim biljkama.

Cveće na terasi je sve bujnije i šarenije.

Ove subote je bila moja prva 10km trka. Nisam bila među prvima, ali ni među zadnjima, i istrčala sam celu rutu, što nije loše za mene koja sam prevalila 40-tu i nikada nisam bila neki sportista. Trka mi je bila motivacija da trčim redovno, što me uvek mrzi.

Popodne nakon trke smo otišli do jedne farme na kojoj smo brali borovnice i višnje. Farma se nalazi na oko sat vremena od našeg predgrađa. Na putu do nje smo vozili kroz delove gde su krivudavi putevi prolazili kroz šume ili poljane, sa razbacanim vinogradima na obližnjim brdima. Mizuri je poznat po vinu i ovo je bio prvi put da smo obišli taj deo. Kameru nisam ponela jer nisam ni očekivala tako divan pejzaž.

Farma na kojoj smo brali voće je poput farme voća u Ajovi na koju smo rado odlazili. Na ovoj farmi gaje: borovnice, maline, jagode, višnje, breskve... Kako smo došli prilično kasno, bili smo skoro sami u voćnjaku. Farme gde sami beremo voće obično imaju deo gde se javimo vlasnicima ili onima koji tu rade, dobijemo posude i objašnjenje u kom delu farme se trenutno bere voće. I onda odatle sami šetamo po farmi i biramo voće. Na kraju platimo ono što smo nabrali. Za nas koji živimo u predgrađima ili gradovima, to je kao izlet u prirodu. Svež vazduh, uz cvrkut ptica i lagana šetnja kroz prirodu uvek prijaju.
Kako sam imala samo telefon, ovo su neke od slika farme, koje ne mogu da dočaraju kako farma zaista izgleda u prirodi...

Maline...