Nedeljom...proleće i šoljice za kafu

I kod nas su napokon došli prelepi prolećni dani. Drveće se rascvetalo, žbunovi olistavaju i polako izniču i višegodišnje biljke.

Jedan dan dok sam šetala, pokušala sam da snimim poneki detalj rasvetalog proleća.

Na poljani su se u travi plavile ljubičice. 

Nisam im odolela. Nabrala sam punu šaku i donela kući. Tražila sam pogodnu posudu da stavim buket u nju i onda se setila šoljica za kafu...i babe. 

Svakog proleća kada bi donosili ljubičice od baba Drage i tražili posudu u koju bi ih stavili, naša baba, mama po tatinoj strani, nam je davala njene šoljice za tursku kafu. Te šoljice za kafu nisu bile skupocene šoljice, kupljene u nekom evropskom gradu. Bile su to šoljice koje je baba kupovala u obližnjem gradiću ili kad bi se pojavile u našem dućanu, kako je zvala prodavnicu u selu. Ponekad bi dobila i neki set na poklon. 

Bile su to šoljice sa cvetnim motivima i uvek rasparene. Ne sećam se da sam ikada videla bar jedan kompletan set. Nekim šoljicama su nedostajali tanjirići, neke su bile bez drški, neke okrnjene, svaka sa različitim motivom. Ono što je kod brata i mene, a i ostalih članova porodice izazivalo smeh, bilo je da su te šoljice služene ne samo za kafu, nego i za čuvanje različitih stvari. 

Kako je baba postajala starija, počinjala je da stavlja stvari tamo gde im nije mesto. Naročito je u šoljice stavljala šta god je stigla.

Kad god bi nam neko rekao da donesemo šoljice iz kredenca u kom ih je baba čuvala, da bi sipali tek skuvanu kafu, mi bi uzimali šoljice i u svaku zavirivali. Nikada nismo bili sigurni šta bi u tim šoljicama mogli naći. Jedan od češćih sastojaka koje je baba držala u šoljici bio je šećer za kafu. Tako joj je bilo najzgodnije da joj šećer bude pri ruci, kada bi ona i deda pili kafu. Ali nekad smo u tim šoljicama nalazili i brašno, so, pasulj, pa čak i dugme i iglu i konac. Uvek smo se smejali toj čudnoj babinoj navici da u šoljice trpa šta god stigne i zadirkivali je zbog toga, na šta se ona ljutila.

Postoje priče u porodici da se deda napio kafa sa različitim dodacima. Jedan od dodataka bio je i deterdžent za veš, koji je baba umesto šećera dodala dedi u kafu (verovatno se i deterdžent našao u nekoj od šoljica). Kada se deda požalio da mu se kafa nešto penuša i ima čudan miris, baba se naljutila, na šta je on, radi mira u kući, ćutke popio ostatak kafe. Srećom, od tih kafa dedi nije bilo ništa i živeo je preko 90 godina.