4/27/2014

Nedeljom... o kukičanju i prvim plodovima moje bašte


Obično kada dođe proleće i bašta me okupira, ručni radovi i knjige su negde u nekom ćošku kuće. Prve lepe, sunčane nedelje provodim u bašti, sadeći biljke. To mi ne ostavi previše slobodnog vremena za druge hobije. Prošle nedelje sam u pauzama dok sam se odmarala od baštenskih radova, gledala neke blogove sa ručnim radovima, i ponovo dobila želju da u slobodnim trenucima malo kukičam.
Jedan od pokrivača koje sam davno počela i nikad završila je običan "granny square" pokrivač. Jednostavno sam stala da ga radim i zaboravila na njega. Pre par dana sam ga se setila i odlučila da ga završim i poklonim nećaki. Mislim da bi joj se svideo jer je šaren i veseo. Pre par godina sam joj uradila 2-3 pokrivača, od kojih je jedan i moj brat koristio jer je bio vunen i topao.























Još jedan pokrivač koji bi trebalo da završim je za moju najbolju prijateljicu kojoj sam obećala još davno.
Njoj se svideo pokrivač koji sam pre par godina poklonila mojoj nećaki.
























Njen pokrivač je sličan ali umesto "granny square" motiva sam uradila krugove. Nešto poput ovog...



Ostatak vremena sam provela u bašti. Baštu ispred kuće sam skoro završila. Zasadila sam ruže, kadivice i još neko cveće koje jeleni ne vole. Ruže jeleni obožavaju, ali ove ruže su žbunaste vrste sitnih cvetova i pune trnja, tako da ih ne jedu.
Ove nedelje sam na trpezi imala i prve plodove moje bašte, zelenu salatu.

Zelena salata i grašak su posađeni u lejama, koje smo uradili pored kuće. Tu su zasađene i ruža i borovnica.

Kada smo jednu noć imali mraz jedino povrće koje je nastradalo bio je krompir. Srećom, nakon par dana su ponovo iznikli novi listovi i sada polako bujaju.

 Muškatlovi na terasi su počeli da cvetaju.

Jedno od zanimljivih drveća u ovoj državi koga ima na svakom koraku je dogwood. Cvetovi su jako lepi. U šumi iza naše kuće ima par drveta sa ovim lepim cvetovima.
Kako je šuma sada u proleće već puna žbunja i jeleni redovno prolaze kroz nju i ostavljaju krpelje, nisam htela da rizikujem i pokupim nekog krpelja, pa sam drvo slikala samo iz daljine.























Ovako cvet dogwood izgleda izbliza...

































dogwood

Narcisi su završili cvetanje i uspela sam da uzberem još par cvetova.























Kako je lepo vreme došlo i dani mogućeg mraza prošli (čemu se nadam), vreme je da se posadi i ostalo povrće i cveće. Još dosta posla u bašti...

4/20/2014

Nedeljom...proleće i šoljice za kafu


I kod nas su napokon došli prelepi prolećni dani. Drveće se rascvetalo, žbunovi olistavaju i polako izniču i višegodišnje biljke.
Jedan dan dok sam šetala, pokušala sam da snimim poneki detalj rasvetalog proleća.






























Na poljani su se u travi plavile ljubičice. 



Nisam im odolela. Nabrala sam punu šaku i donela kući. Tražila sam pogodnu posudu da stavim buket u nju i onda se setila šoljica za kafu...i babe. 



Svakog proleća kada bi donosili ljubičice od baba Drage i tražili posudu u koju bi ih stavili, naša baba, mama po tatinoj strani, nam je davala njene šoljice za tursku kafu. Te šoljice za kafu nisu bile skupocene šoljice, kupljene u nekom evropskom gradu. Bile su to šoljice koje je baba kupovala u obližnjem gradiću ili kad bi se pojavile u našem dućanu, kako je zvala prodavnicu u selu. Ponekad bi dobila i neki set na poklon. 



Bile su to šoljice sa cvetnim motivima i uvek rasparene. Ne sećam se da sam ikada videla bar jedan kompletan set. Nekim šoljicama su nedostajali tanjirići, neke su bile bez drški, neke okrnjene, svaka sa različitim motivom. Ono što je kod brata i mene, a i ostalih članova porodice izazivalo smeh, bilo je da su te šoljice služene ne samo za kafu, nego i za čuvanje različitih stvari. 
Kako je baba postajala starija, počinjala je da stavlja stvari tamo gde im nije mesto. Naročito je u šoljice stavljala šta god je stigla.

Kad god bi nam neko rekao da donesemo šoljice iz kredenca u kom ih je baba čuvala, da bi sipali tek skuvanu kafu, mi bi uzimali šoljice i u svaku zavirivali. Nikada nismo bili sigurni šta bi u tim šoljicama mogli naći. Jedan od češćih sastojaka koje je baba držala u šoljici bio je šećer za kafu. Tako joj je bilo najzgodnije da joj šećer bude pri ruci, kada bi ona i deda pili kafu. Ali nekad smo u tim šoljicama nalazili i brašno, so, pasulj, pa čak i dugme i iglu i konac. Uvek smo se smejali toj čudnoj babinoj navici da u šoljice trpa šta god stigne i zadirkivali je zbog toga, na šta se ona ljutila.

Postoje priče u porodici da se deda napio kafa sa različitim dodacima. Jedan od dodataka bio je i deterdžent za veš, koji je baba umesto šećera dodala dedi u kafu (verovatno se i deterdžent našao u nekoj od šoljica). Kada se deda požalio da mu se kafa nešto penuša i ima čudan miris, baba se naljutila, na šta je on, radi mira u kući, ćutke popio ostatak kafe. Srećom, od tih kafa dedi nije bilo ništa i živeo je preko 90 godina.





4/18/2014

Put od Vistlera do Vankuvera i grad Vankuver (treći deo)

Ovo je poslednji post u nizu postova o Kanadi...
Dan kada smo krenuli iz Vistlera ka Vankuveru je bio kišovit. Ne pravi kišovit dan kada kiša pljušti i sliva se niz ulicu poput potoka, nego više tmuran, sa izmaglicom i kišicom koja se ceo dan cedila.

Nedaleko od Vistlera, naišli smo na vodopad (Shannon Falls) i odlučili da stanemo da ga vidimo. Za ovaj vodopad piše da je treći vodopad po visini u Britanskoj Kolumbiji, u Kanadi. Voda pada sa visine od 335m. Na žalost dan nije bio najlepši za slikanje.



Četinari na liticama su se nazirali kroz izmaglicu i delovali prilično sablasno.























U podnožju vodopada je rečica.























U gradu je bilo kao i na autoputu, kišovito pa čak i hladno. Ulice centra Vankuvera su kao i u svakom velikom gradu načičkane višespratnicama, koje su obučene u kamen i staklo.























Ponegde je još ostao delić prošlosti i tu su se spojili staro i novo.







Obišli smo i kinesku četvrt grada. Mali deo grada od par blokova, u kome sve piše na engleskom i kineskom, prepun prodavnica sa kineskom robom.

Unutar kineske četvrti nalazi se mala botanička bašta koja nosi naziv po njenom osnivaču, doktor Sun Yat-Sen.



























Odatle smo otišli do Gastown, jednog od prvoosnovanih delova grada Vankuvera.

Ulice su popločane i podsećaju na evropske gradove. Verovatno je ovaj deo grada jako lep u leto kada drveće ozeleni i žardinjere su pune cveća.

























Kako je kiša sipila sve vreme dok smo šetali, jakne i pantalone su nam već bile mokre a mi prozebli. Vratili smo se u hotel na dva sata i onda krenuli u drugom pravcu grada, preko mosta.
Hteli smo da vidimo malo ostrvo Granville Island, na kome se nalazi veliki market.

 Pogled na ostrvo sa mosta.

Unutar zatvorenog marketa pravi raj za ljubitelje hrane i one koji vole da kuvaju, od svežih morskih plodova, povrća, voća do sireva, meda, začina... Tu su štandovi i sa gotovom hranom iz različitih delova sveta, rukotvorine, sapuni...



























I onda pred kraj dana ponovo preko mosta do hotela.




4/13/2014

Nedeljom...o cveću i ostalim sitnicama

Cela nedelja nam je bila topla, prava prolećna, sem možda ponedeljka. Kako dolazi sve lepše vreme (doduše za sutra nam najavljuju mraz), odlučila sam da sredim terasu na kojoj često vikendom sedimo i odmaramo, jedemo... Terasa je zaštićena od pogleda komšija i gleda na šumu. Naša kuća je stara oko 20-tak godina i prethodni vlasnici nisu preterano vodili računa o dvorištu i prostoru ispred kuće. Tako je i drvena terasa bila zanemarena, što se videlo na svakom koraku: po koja daska je bila već trula, boja kojom je terasa ofarbana ispucana. Trule daske su zamenjene i ove nedelje terasa ofarbana.

U dvorištu su napokon cvetali i narcisi, i ubrala sam i prvi buket cveća koje sam sama posadila. 

Iako sam kupila par pakovanja lukovica narcisa, nisam uspela da ih u jesen sve posadim. Zemlja nadomak šume je bila suva i puna kamenja da sam na kraju posadila samo jedan deo lukovica i na ostatak zaboravila. Naravno, sada mi je krivo i sledeću jesen ću posaditi još lukovica narcisa. Lukovice lala jeleni jedu, ali narcise ne, što je još jedna dobra strana ovog cveća.





U prednjem dvorištu su bile zasađene četiri ruže od kojih sam letos uspela da uberem samo jednu naradžastu ružu. Sve pupoljke su pojeli jeleni, tako da nisu uspeli ni da procvetaju da vidim kojih su boja. Ove nedelje sam ih presadila u leju za cveće u zadnjem dvorištu, koja je zaštićena mrežom. Još uvek mi predstoji sađenje cveća u prednjoj bašti, što mi zadaje muke jer znam da ne smem zasaditi cveće koje jeleni jedu (a pitanje je koje cveće ne jedu) plus je severna strana sveta i nema previše sunca. 

Par puta smo šetali do poljane koju sam slikala u prošlom postu da proverimo da li su ljubičice procvetale. Moj muž nije bio baš siguran da ono što sam mu ja pokazala jesu listovi ljubičica, ali ako sam u nečemu stručnjak (u mnogo čemu znam da nisam) to je prepoznavanje i nalaženje ljubičica. Baba Dragin voćnjak koji smo svakog proleća redovno obilazili je učinio svoje. Kako je zanimljivo da ono što naučimo u detinjstvu zauvek ostane s nama, ma kako nebitno bilo. Ili možda ono što je nama bitno, to ostane u našim glavama...Pred kraj ove nedelje ljubičice su počele da cvetaju.
Kada sam slikala moje narcise na rubu šume ustanovila sam da i kod nas u dvorištu ima ljubičica. Kako ih volim! Podsete me na sve ono lepo iz detinjstva.

Moja najbolja prijateljica je na njenom blogu postavila slike i priču o jorgovanu. Podsetila me je i na to cveće koje smo u proleće brali, da bi tražili cvetiće sa višebrojnim laticama, kidali ih i čuvali jer smo negde čuli da će nam doneti sreću. 

Trenutno u celom naselju cvetaju zumbuli, narcisi i drveće. Drveće je načičkano malim cvetićima i tek sada polako olistava. Jedan dan moram prošetati sa kamerom i slikati procvetalo drveće. Svakog proleća to kažem i nekako sve brzo prođe. a ja ne uspem da slikam svu tu lepotu.

Dva dana zaredom sam pravila krekere po receptu sa sajta Elana's Pantry. Jedini sastojci su bademovo brašno, jaje, morska so i biber. Hrskavi i odlični za grickanje. Ja sam odgore dodala kim, ruzmarin, oregano. Jedva sam uspela da stanem sa jelom. Zapravo i nisam, jer je od dve ture krekera ostalo samo nekoliko komada. Kako moji momci više vole slatko, ovog puta nisam imala konkurenciju u jelu.
























Još uvek nisam završila postove o Kanadi. Ostale su mi slike iz Vankuvera i nadam se da ću taj post napisati ove nedelje. 

4/06/2014

Nedeljom...šetnja kroz šumu


Naše naselje je u predgrađu St.Louis. Iako je urbanizovano, još uvek se šume protežu svuda oko nas. Pojedini delovi puta u našem predgrađu liče na put koji vodi preko Fruške gore, od Srema ka Novom Sadu. Brda i šume i put koji vijuga.
Kroz naše naselje je napravljena staza za šetnju, koja celom dužinom vodi kroz šumu. Iako su kuće nadomak šume i dalje je divljina i često srećemo različite divlje životinje: jelene, kornjače, veverice. Prošle jeseni smo u šumi sreli armadilo (armadillo). Zimus su se noću čuli kojoti i to ne tako daleko od našeg dvorišta.




Prošle nedelje su padale silne kiše i reka je nabujala.























Odronjavanje zemljišta nakon kiša je staro drveće izvalilo iz korena.
























U jesen kada smo se šetali ovom stazom čuli smo šuškanje lišća i naišli na ovo malo stvorenje kako užurbano kopa po opalom lišću. Toliko je bio zauzet da nije obraćao pažnju na nas, iako smo mu prilazili sve bliže i bliže.


































Na kraju se armadilo okrenuo da vidi ko je oko njega i ubzo nakon toga odskakutao.


































Na kraju staze se nalazi poljana. Tu sam prošle godine naišla na ljubičice i to u novembru kada je bio po koji topao dan.

 Sada su iznikle ali samo listovi bez cvetova.





Kiše koje su prošle nedelje padale, napravile su veliku eroziju po dvorištu, pa čak i u nekim lejama koje smo napravili pored kuće. Grašak je porastao i na par mesta je voda razorila sve oko biljke da se videlo seme iz koga je biljka iznikla.
























Proleće je napokon došlo i svuda oko nas su znaci da nam dolazi lepo vreme. Narcisi koje sam posadila na rubu našeg dvorišta prema šumi su izrasli i uskoro će procvetati. Drvo magnolije ispred kuće je procvetalo i predivno miriše. Ova zima je bila jaka i duga, imala sam utisak da proleće neće nikada doći.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...