Nedostaje mi sunce i kristalno plavo nebo, sa tek ponekim paperjastim oblakom... Pristala bih i na nebo sa dosta oblaka, ali da iza njih izviruju sunčevi zraci i da je toplo.
Nedostaje mi šarenilo bašte, i cinije velikih cvetova različitih boja, koje privlače i leptire i kolibrije.
Nedostaju mi i ruže, sa gustim laticama i slatkim, nežnim mirisom, kojima ne mogu da odolim. Prolazeći pored njih, uvek bih zabadala nos u njihove cvetove da ih ponovo, po ko zna koji put omirišem...
Iščekujem letnje dane kada ću po bašti da vijam leptire i pčele da ih fotografišem dok uzimaju nektar ili polen sa cvetova, iako imam već bezbroj fotografija.
Pčele obožavam da pratim i posmatram šta rade. Hvatam ih u letu...
...ili zagnjurene u cvet i skoncentrisane na skupljanje polena, dok im je celo telo zaprašeno ovim žutim prahom.
Nedostaju mi oni topli dani, kada mogu širom da otvorim i vrata i prozore na kući i smejem se od ranog jutra samo zato što je napolju toplo i sunčano. Tada žurim da završim poslove po kući, da bih izašla u baštu i satima čeprkala po njoj ili ugrabila koji trenutak i zavukla se negde u hlad, u moju omiljenu, pletenu stolicu... sa knjigom ili sa vezom u rukama.
Čekam one letnje dane kada se iz bašte vraćam sa korpicom punom cveća i pažljivo ga stavljam u vaze, misleći kako će moji momci primetiti cveće čim kroče nogom u kuću, iako znam da se varam. Ali ni to nema veze jer ću ih ja bar deset puta na dan pitati kako im izgleda buket na stolu.
Ali, proleće još uvek nije na vidiku. Subota je bila malo toplija i omogućila nam je da izađemo napolje i počnemo radove u bašti. Bašta trenutno ne postoji, samo žuto-zelena travnata površina, posuta suvim, šuškavim listovima, koje vetar raznosi okolo. Čišćenje lišća, planiranje bašte i nameštanje uzdignutih leja je utrošilo naše subotnje popodne. U podrumu pod veštačkim svetlom rastu biljke paradajza izrasle iz semenki, koje sam sve naklijala misleći da neke nisu dobre i neće iznići, i završila sa skoro 200 biljaka. Tipična početnička greška, ali pouka za sledeću godinu.
Dok pravim pauze u toku dana, pokušavam da pročitam malo više o povrću koje planiram da sadim. Knjigu "Papa Jovana" sam završila i naručila novu knjigu iz biblioteke. Knjiga je o ženi koja je (greškom) izabrana da bude papa u devetom veku. Crkva je ne priznaje, dok neki stari spisi navode njeno postojanje. Priča je o inteligentnoj ženi koja je htela da se školuje, iako u srednjem veku ženama to nije bilo dozvoljeno. Na kraju je našla načina da to i uradi. Knjiga nije jedna od boljih koje sam čitala, ali je tema interesantna i naterala me je na razmišljanje. Podsetila me je da u nekim trenucima zaboravim koliko toga se promenilo naročito oko položaja žene (ne u svim zemljama, ali u nekim sigurno) i da uzimam neke stvari olako (kao mogućnost školovanja).